„ОСНОВЕ ЕТИКЕ, ДУХА И МОРАЛА ЧАСТИ У СРБА“

 

rajicdrДр Раде С. Н. Рајић- Посвета предавања као допринос прослави стогодишњице Првог светског рата и славним победама Српске војске:

У савременом свету, част је више формално него суштински присутна. Учесталије су почасти без истинске етичке основе, са лажном чашћу и частохлепљем. Наима, Етика је остављена на ледини сама, а Част која је њу бранила кроз векове, потиснута је на маргине моралних вредности промовисане демократије и слобода распојасаног типа.

По некој потреби и тренду немилосрдног профитног капитализма, потрошачког менталитета, мундијализма и егоизма на сцени је перфидна борба против етике добра и духа части при чему је против једне и друге расписана међународна потерница широких размера.

Као и у свету, тако се и у нашој земљи, ово све више осећа. Циљ је да становништво остане пасивно на сва израбљивања, манипулисања и злостављања. Све чешће се у јавност и народ уводе појмови „стрес“, „анксиозност“, „аутархичнст“, „страх“, „стрепња“,“неизвесност“, и други, с циљем да се код грађана разбије храброст као темељ и основна врлина части. Плански се прави амбијент анемичних, плашљивих и кукавних људи - људи очајника, неспособних да се за било шта озбиљније организују, боре и изборе како би променили бар нешто на боље и достојанственије за себе и своје ближње.

Савременом мундијализму и западном материјалистичком и профитном менталитетту, потребни су људи без достојанства и части, људи егоисти, потрошачи, индивидуе без породица, безличне масе, људи „ликови“ или „фаце“, односно „моралне нуле“. Људи који ће продавати и своје органе да би преживели. За ситнице се људи кажњавају (саобраћајни и јавни прописи су пример, итд.) док се главна пљачка државе, њених ресусрса и грађана, одвија и налази изван правне, законске и националне, односно опште контроле.

На том путу рушења вредности одоздо, код људи је потребно стварати безнадежну ситуацију, легализовати дрогу и порнографију, а виртуелним светом, рекламама, пропагандом и кич вредностима обесмислити реалност.

Сведоци смо поплаве нових технократских и обездуховљених израза. Ми не разговарамо већ комуницирамо; нисмо се одморили, већ напунили батерије; нисмо срећни, већ зрачимо позитивном енергијом; девојци се не удвара, већ се стартује; није се неко заљубио, већ се напалио; итд. Жена овог доба се афирмише као остварена (пазите на појам „ствар“). Пожељно је да буде атрактивна, пословна, виђена, слободна, партнерка; ни случајно трудна, односно мајка и породично срећна супруга. Муж и жена нису брачни другови већ партнери. Деца су нам клинци – стари назив за ексере, а мачке и керови уместо деце одавно су промовисани у кућне љубимце.

На све претрходно, част поставља суштинска питања и тражи истините одговоре. По њима захтева акцију савести на сваку злу намеру, појаву, процес и стање, у циљу успоставе правде и владавине права за заједничко добро и достојан живот човека и народа. У систему поремећених општих, а посебно моралних вредности, многима то није у интересу. Залажући се само формално за част, белосветске и владајуће гарнитуре намећу тежњу, стања и амбијенте да становништво остане пасивно на сва искоришћавања, манипулисања и злостављања.

Код нас то људи препознају у прекој потреби борбе против криминала, корупције и мита, и заштите државних и националних интереса. На том плану желе акције, успехе и конкретне резултате на добробит бољег и колико толико достојанственијег живота најширег слоја наших грађана.

Значај ове теме у томе што она из угла части расветљава и разобличава бројне облике историјских и вековних напада на све што је Српско а који се настављају и данас. У том смислу охрабрује, сједињује, усмерава и подстиче наш народ на пут правде, истине, слободе, слоге, рада и мира.

Ради потпунијег разумевања њеног садржаја, потребно је напоменути најзначајнија сазнања о појму и духу части, јер је она кључни појам у наслову. Откуд ЧАСТ и шта је она? Зашто се њом код свих народа како у име личне, тако преко службене, националне и државне одговорности гарантује највећа верност не само у мирнијим временима, већ нарочито у неизвесним и животно опасним ситуацијама и процесима? Шта је тако моћном чини?

Иако постоје бројне дефиниције појма части, она која је најприкладнија би била следећа. Част представља збир укупних моралних вредности на пример личности, организације, друштва или институције које се поштују у широј социјалној средини и на основу њих ужива одређени углед, уз услов да се оне стабилно и стално чувају и показују у свим приликама и околностима.

Ако би поставили питање: Колико човек вреди као морално биће? одговор му даје част. Уколико би поставили друго питање: Који је то појам у коме се обједињују вредности правде, истине, одговорности, великодушности, активности, рада, реда, љубави, честитости, храбрости, пожртвовања итд., односно свега што је племенито и добро? онда од части не постоји јачи појам. Због тога се чашћу заклиње јер она почива на племенитим основама морала код свих народа и религија света. По својим обичајним нормама прилично уједначено функционише у око 80% својих неписаних закона сада, пре 500, 1000, 2000 или 3000 година, на северној и јужној хемисфери, источно и западно.

Част обухвата и повезује све врлине у хомогену целину представљајући кичму моралне снаге општег добра и заједничког интереса, супротстављајући се пороцима и пошастима зла. Истинска част је свој дух и мућ вековима остваривала преко својих обичајних и неписаних закона. Они се могу истаћи у следећим садржајима:

Част мора да има високу моралну вредност. Она је правдољубива и истинољубива. Важнија је од живота. Некористољубива је и захтева бесплатне жртве. Част је жесток противник злочина, лажи, неправде и егоизма. Мора се чувати, штитити и бранити. Част и бешчашће живе дуго и протежу се на потомство. Најпотпуније се испољава у одбрани идеала којем је посвећена. Покорава се једино интересима свог идеала. Захтева извршење дужности и верност датој заклетви. Част захтева активност, храброст, јунаштво, пожртвовање и обавезу на лојалност. Намеће коректан однос према жени. Обавезује на поштовање својих симбола и знамења. Захтева строго кажњавање прекршаја кодекса части. Она примењује освету за злочин да би правду и опште добро посветила. Захтева што брже кажњавање починиоца зла, ако не вишом, оно бар једнаком мером нанешеног бола. Прате је одговарајуће понашање, поступци и говор, и вредности части може да оцени онај који је раван или виши по рангу.

Оно што је за њу важно је и чињеница да има своје ћуди као што су частохлепље, охолост, гордост, таштина, увредљивост, осветољубивост, и издизање својих изнад важећих писаних закона. Највећа злоупотреба части је онда када држава стане да спроводи свој идеал који нема етичку основу добра, већ егоизма, тоталитаризма, расизма, фашизма итд; узимајући при том погодне неписане законе части, подводећи их под писане и озакоњене. Хитлер је на пример донео закон о части у Немачкој.

Неписани закони части у цивилизацијском развоју човечанства су били и остали основа свих писаних закона у државама и друштвима. У условима распадања правног система (као што је то у тешким социјалним кризама, бунама, револуционарним или ратним околностима), људи се орјентишу и враћају неписаним законима части како би се брже успоставио ред и организација даљег рада и живљења.

Основни природни закон гласи: са што мање (труда, енергије) остварити што више (користи). То није закон части. Њен је у духу: са што више моралног и примерног (рада и дела), чинити заједници све колико се боље може. С друге стране, морамо имати у виду, да је код највећег броја људи, основни природни идеал човека ЖИВОТ, па и у најтежим околностима, болестима или другим несрећама. Веома је мали број људи који свој живот и рад потчињавају интересима шире заједнице. Управо ти људи су часни људи.

Оно што је посебно значајно је чињеница да код свих људи па и деце постоји осећање части, а да код дела њих и склоност ка частољубљу и частохлепљу. Частољубље почива на идеји добра у врлинама: великодушности, доброчинства, племенитости и делотворној савести; а честохлепље на идеји себичности у пороцима: зависти, егоизма, каријеризма, полтронства, улизништва и лажима. Кад се ова свест зацари у егоизму, њу је веома тешко искоренити у држави и друштву, обзиром да примењује сва средства и методе да остане у својој напраситој моћи.

Заклетве почивају на части. Част је потпора миру, правди, слободи, истини, честитости, поштењу, љубави, одговорности, великодушности, храбрости, пожртвовању, раду, успеху, достојанству, напретку и слави: како човека, породице, организације и институције; тако и државе, Отаџбине и нације.

Без ње је политика - пропаст, власт - насиље, правда - фарса, моћ - самовоља, привреда - беда, богатство - пљачка, слобода - јавашлук, уметност - кич, култура - безобразлук, храброст - разбојништво, служба - издаја, частољубље - похлепа, васпитање – егоизам, и понос - улизништво. Љубав без части је морална, духовна, естетска и физичка порнографија.

На крају овог увода следи поновљени наук: Част поставља суштинска питања, тражи истините одговоре; наређује акцију савести на сваку лошу појаву или процес; безусловно захтева примерено кажњавање починиоца зла; намеће успоставу владавине права и правде, а све у циљу достојног и мирног живота човека и друштва у целини.

 

ОСНОВЕ ЕТИКЕ, ДУХА И МОРАЛА ЧАСТИ У СРБА

 

У вези са темом вредно је поставити питање: због чега се вековима води борба против нашег народа са перманентном тенденцијој клеветања, оптуживања, сатанизације па и геноцида? Знатан део одговора садржан је у теми под овим насловом. Дакле:

За разлику од Хрвата, Словенаца и Албанаца на пример, Срби су слободарски, правдољубив, државотворни и по том духу бунтован народ који је увек био препрека за интересе великих сила, идеолигија и религија на овом простору. Један смо од ретких европских народа који има своје, односно властите династије. Као такав и са својим националним тежњама, српски народ је стално био реметилачки фактор њиховим интересима, намерама и циљевима. У том смислу и плану, Србе треба сузбијати на најмању меру, подржавајући све сепаратизме, одрођавања, конвертитство, протеривања па и геноцид.

И поред свега што су преживели, Срби су раније били а и данас јесу најбројнији и најмоћнији народ на Балканском полуострву, иако су путем углавном насилног одрођавања током 19. и 20. века изгубили око 10,5 милиона своје масе. У тој одрођеној маси, њена екстремна, односно конветритска свест која убија све у себи и око себе што је подсећа на Отаџбину, корене и Српство, постала је непријатељска, а често и носећа снага геноцида над својим изворним матичним народом.

Да би се потпуније разумеле последице промене вере, односно одрођавања од свог матичног народног корена у условима пресија страних сила (окупаторских и верских) и стварању конвертита онда је изузетно вредно разумети објашњења Др Томислава Богавца који каже: „Када човек поткупљивањем или силом постаје нешто друго, његов сизерен ће све чинити да га у потпуности инструментализује. Присиљаваће га да уништава сведоке свог конвертитства. Нигде као на Балкану, посредством католичке цркве и ислама, народ није толико инструментализован да служи циљевима тих конфесија, односно сила које стоје иза њих. Одвојивши се од свог корена, конвертит живи у другом амбијенту. Клања се другим идолима, прихвата туђу културу, обичаје и с временом се у њему разграђује стара, а формира нова духовна свест. То су историјске чињенице... Када је једном подлегао утицају силе, често је био принуђен да се брутално обрачунава са својим сународницима. А то ствара дубок психолошки јаз између конвертита и нације из које је потекао. И Аустријанци, и Хрвати, и Турци максимално су се трудили да тај јаз продубе и конвертите упрегну у геноцидни процес затирања својих корена... Био је то процес затирања и последњег сведока.“

Као народ са православном вером истоветан са руским народом, Срби су били изложени вековним притисцима и одрођавањима са Запада Аустроугарским царством и католичанством, а са Југоистока исламизацијом од Отоманске империје. Обе царевине су уједно водиле борбу за своје интересе против српског народа, уз спречавање уплива и утицаја Русије на балканским просторима. Србе су доживљавали као мале Русе које у континуитету и по приликама треба стално разбијати, израбљивати и сламати, и на све начине одаљавати од Русије и руског народа.

Српски народ има своју митологију чију централну снагу и дух чини косовски мит, који је у супротности са митовима или назови митовима других народа на Балканском полуострву. И то је један од разлога неразумевања и вековног непријатељства према нама.

Током дужег историјског периода злонамерно је Србима подметана, односно набацивана стална кривица за ратове и сукобе, великосрпство и нарушавање интереса наших одрођених, односно поунијаћених народа и етничких заједница. Уз такве квалификације и флоскуле, релативно усклађена интересна слога одрођених делова Српства, (у миру понекад дволичношћу- у кризним временима и рату, чешће егоизмом па и злочином), а подстицана и подржана споља, у високом проценту се усмеравала идејама и делом против своје изворне матице.

Као резиме претходног следи да је Српски народ остао упоран и непокоран у одбрани својих права, слободе и живљења на српској земљи, односно да је остао веран ПРАВДИ, ИСТИНИ, СЛОБОДИ, ЧАСТИ И ДОСТОЈАНСТВУ, што је многим великим страним империјалним и религијским али и конвертитским интересима одрођеног дела, радикално супротстављен став. Уз то, како је још већински православан народ који је наклоњен природним осећањем сродности са руским народом, он је по том основу доживљаван као проруска снага на Балкану коју треба (кад гот то прилике дозвољају) израбљивати, елиминисати и негирати. У суштини ради се о борби Добра и Зла, Части и Бешчашћа.

Основе етике, духа и морала части у Срба се могу систематизовати у неколико кључних целина које обухватају веома дуг временски период чак од више миленијума. Овакав приступ може да изазива реаговања посебно оних лица који историју Срба везују за период од „насељавања Словена“ на балканске просторе у седмом веку Нове ере.

Насупрот овим тврђењима, постоје и она друга која све више добијају неоспорне научне потврде разбијајући такозвану бечко-берлинско- ватиканску историјску школу. Не улазећи шире у ову проблематику, истакнути садржаји који показују дубок историјски континуитет живљења нашег народа на балканским и панонским просторима пре свега, је старо мерење времена наших предака и Винчанско писмо.

Наиме, наши преци су мерили време 5508 година пре хришћанске ере. То се изванредно доказује кроз сва наша средњовековна документа и повеље. Тако на пример: У Карејском типиху Свети Сава је написао: „Овога ради писав и потписах ово моје рукописаније у лето 6707.“ (5508+1199 = 6707) Он је 1200. године записао: „У лето 6708, месеца фебруара у 13 дан к вечном преложи се блаженству наш отац Симеон, заветом оставив манастир овај на мени.“ (5508 + 1200 = 6708) Краљ Милутин на Грачаничкој повељи пише: „... Писа се у лето 6830, индикта 17.“ (5508 + 1322 = 6830) Краљ Стефан Дечански после победе код Велбужда 1330. године је записао: „...Цара Михајла убих у тој бици, опрах увреду што ми је нанео; друге цареве победих и разбих, и узех им све њихово, на месту које се зове Велбужд, године 6838, индикта 8.“ (5508 + 1330 = 6838) Цар Душан је записао у свом Законику 1346. године следеће: „И Богом дарованим венцем царским венчан бих на царство у лето 6854, месеца априла 14. дан, у велики, радосни и многосветли празник Васкрсење.“ (5508 + 1346 = 6854) Деспот Стефан Лазаревић не пише да се Косовски бој догодио 1389. године, већ да се „случио 6897. лета“ (5508 + 1389 = 6897)

Но везано за ово предачко мерење времена 5508. година пре хришћанске ере, вреди знати да је први српски владар био Свевлад (родоначелник династије Свевладовића), који се спомиње 492. године. Те године је и град Скадар проглашен за прву српску престоницу и то ће бити 625 година, дакле све до 1117. године. (Скадар је прва и најдужа српска престоница.) Међутим, ако се сабере 5508 и 492 добије се тачно 6000. Наиме, проглашење првог познатог српског владара и формирање града Скадра за прву српску престоницу било је обављено тачно на прославу тада величанственог обележавања шестхиљадите годишњице предачког мерења времена, што наравно није случајно.

Други сегмент те културе која траје упоредо са предачким мерењем времена је појава писмености која се везује за простор Винче. Према наводима проф. Др Радивоја Пешића: „На веома широком пространству између Црног и Јадранског мора, Карпата и Крита, у периоду неолита, од 6 до 4 миленијума пре Христа, имамо прву појаву писма које претходи свим до данас познатим системима писма. Најбогатију ризницу те прве појаве откривамо на средњем Подунављу, на монументалном археолошком локалитету Винча, недалеко од Београда, по коме је ово писмо и добило свој назив.... Од млађег каменог доба које је означено културом Старчево - око 6.000 година пре Христа - преко Винчанске културе до касног бронзаног доба потврда је континуитета развоја винчанског писма... Све до 1980. године богати фонд писмености из доба неолита на Балкану сврставан је у произвољне категорије које су само бледи наговештаји писма, како би се писмо као тековина уступило другим цивилизацијама. Године 1987. у Милану је документовано образложен систем тог писма које је, према првом најбогатијем налазишту, добило назив Винчанско писмо. Од тог тренутка, Винчанско писмо као словно писмо настало у 6 миленијуму ушло је у енциклопедије и предмет је изучавања на универзитетским катедрама Европе.“ По тој научној верификацији ТВ Нови Сад је 1989. године снимила серију „Осмишљавање писма у Подунављу“ у 4 епизоде.

Појава прве писмености у Подунављу, поклапа се са прорачунима, на основу у научном свету признатих Миланковићевих кривуља, о настанку услова за живљење људи и развој цивилизације у том делу европског простора након „леденог доба“, односно после повлачења снега и леда. Имајући и то у виду Винчанско писмо припада само Србима, по основу закона о настанку српског језика, уз контатацију да су наши преци били на тим просторима од настанка услова за живљење, тако да теорије о досељавању Срба у седмом веку постају проблематичне и неутемељене.

Након ове неопходне дигресије, вратимо се директније на тему. Дакле, из анимистичких - најранијих примитивних веровања наших предака, елементарне основе духа части као назнака извора њеног моралног карактера, могу се везати за култ вука. Веселин Чајкановић, највећи српски етнолог, записао је да је сваки народ везан за понеку животињу, и у извесном смислу изједначен са њом. По њему: „За Србина се, на пример, каже да је вук, и то је сасвим на свом месту, утолико што је вук митски сродник и предак српског народа, односно митски представник српског народа”. У преносном смислу то је култ слободе, непоколебљиве ћуди, животне отпорности, прилагодљивости, упорне борбености и истрајности. Пословица „вук длаку мења а ћуд никако“ у ствари говори о прилагодљивости тешким условима и спољној околини с једне, али и о непроменљивост свог изворног – моралног карактера с друге стране.

У древној српској митологији култ вука је заузимао веома важно место, а то поштовање вука свој израз је нашло и током дугог низа векова крштене историје Срба. Између осталог, према древним схватањима нашег народа, Свети Сава је постао  и заштитник вукова тако да су и „односи“ између Светога Саве и вука пријатељски. За Божић се у Србији припремала „вукова вечера“ која је као жртвена понуда имала за циљ да умилостиви вука и обезбеди заштиту стоке. Ову „вукову вечеру“ односио би један члан породице на раскршће, најчешће дете, које би оставивши храну тј. жртву вуку, и не осврнувши се враћало кући.

Када се роди дете, у селу се његово рођење објављивало тако што је домаћин куће викнуо: „Родила вучица вука!“. Српска мајка је свом детету такође откривала његово „вучје порекло“ певајући му следећу успаванку: „Нини сине, вуче и бауче, вучица те у гори родила“.

Није случајно што су имена и презимена са основом вук код нашег народа, веома бројна од памтивека до данашњих дана. У средњем веку, вук је имао значење исто као Србин.

За контекст теме, значајно је разумевања предака и предања и његове везе са чашћу коју оно проноси својом непрекидношћу и духом. Веома често се за наше прехришћанске претке који су имали вишебожачка веровања (иако ту постоје различита мишљења), каже да су пагани односно да су имали паганска веровања што је у нашој цркви означавано као јерес. Кроз „пагане“ се изражавао један потцењивачки па и подругљив однос према прецима, њиховим веровањима, митовима и култовима. Поред тога, кроз појам пагани наши преци се представљају као једна полу дивља и насилничка народна скупина која је дошла на балканске просторе преко Карпата у седмом веку, и у вези са тим учења да ми нисмо на балканским просторима аутохтони народ већ неки пагански досељеници. То није тачно и све већи број научника ово питање расветљавају и постављају у реалне, односно чињенично доказане оквире.

Од предака иде предање. У њему није само прошлост једног народа, већ и садашњост у којој је већ започела будућност. Предање је жива сила која се може схватити као самосвест јединственог народног организма у коју је укључен најбољи, најотпорнији, најпоноснији и најборбенији сегмент норми и обичаја карактеристичних за читав његов претходни живот. Оно је и жива слика битних народних особина и истрајности у којима вера, обичаји и моралне вредности части имају пресудан значај. Једноставније а кроз част речено: предање је жива сила историјске части народног бића.

Из предачке вишебожачке вере основне елементе духа части налазимо у веровању да постоји Божија Правда. Наиме, наши преци су свет делили у три вида: Свет „Прав“ тј. Свет богова или Свет Правде, односно горњи свет; Свет „Јав“ тј. свет јаве, односно видљив свет око нас, или свет природе; и Свет „Нав“ тј. доњи свет или свет мртвих. Овде је очигледно да је основа појма „правда“ изведена од света „ПРАВ“ (из Света богова) из прехришћанске вере. Правда сама по себи носи Истину као светињу, Слободу као основу и Част као закон.

Из пантеона српских богова, један од врховних богова предачке вере је Бог Перун, бог грома односно небеских сила, и бог правде. Његови најпознатији симболи су храст, огњило и црни орао који бди са висине над околним светом. Према ондашњим митолошким веровањима да би одбранио и успоставио правду, својим силама: громом, „муњевитим стрелама“, секирама „које му се у руке враћају“, он кажњава кривоклетнике и све оне који чине зло и нарушавају поредак. Бог Перун је по том основу и веровањима Бог правде из прехришћанског периода. Не само он (обзиром да се то код њега најочитије представља), већ и сви врховни богови су уједно и богови правде из споменутог света „Прав“.

Везу са чашћу и Богом правде Перуном, чији је један од симбола црни орао, јасно препознајемо на штиту Орловића Павла. Тај штит је положен и преко њега је јатаган у руци убијеног спахије. На штиту је једноглави црни орао; није двоглави а нити бели. По том орлу је дато презиме овог нашег јунака. Да је то његов штит види се и на ознаци белог крста са четири оцила која се налазе на прсима орла. Како је овај штит положен, то је њиме дата симболика погажене правде од насилника и освајача, коју ваља повратити и успоставити. На тај пут одбране Отаџбине и њене части, Косовка девојка (која је симбол Отаџбине), напаја вином и опоравља Орловића Павла, да узме овај штит и настави своју часну, одбрандбену и слободарску мисију.

Њен поглед није молећиво упућен ка небу односно Богу, нити јадовито гледа бојну околини, а поготово није плачно окренут према посматрачима слике. Кроз слику је јасно приказано да Она сву наду у ведрију и слободнију будућност види у опорављеном Орловића Павлу. У њему дакле, осећа и види своју и његову једину поуздану снагу, дух и веру части и достојанства који могу да је одбране и очувају. На оне који немају части, или се неће одазвати по гласу своје савести, она у опште и не рачуна.

Иако је ова слика рађена током Првог светског рата и завршена 1919. године, поред тога што носи веома моћне поруке косовског феномена, она на уверљив начин проноси и дух правде, части и славе као јединствени део предања у Срба које траје и остаје.

Слава је следећи основ части која је значајна кроз предачки, национални и хришћански аспект. У вези славе ваља имати у виду чињеницу: најстарији и најјачи прехришћански религијски култ је слава. Она је директни наследник или остатак веровања да људи требају славити своје Творце, своје Богове, своје Очеве, своје Сунце, своје заслужне људе, своје моралне вредности и плодове таквог рада, односно све оно што се мора као вредно поштовати, развијати и упорно чувати.

Предачки култ славе одржавао је снажне везе са умрлим покојницима породице и задруге, свога рода и великана из претходних времена, као и породичних заштитника, односно патрона, и на крају везу са врховним боговима предачке вере, попут на пример Бога Сунца Сварога. Огњиште је култно место овог Бога, односно Оно је у кући Сунце у малом. Вериге су најсветији култни предмет српских породица јер се налази у вертикали земље, огњишта и небеског свода, односно подземног, земаљског и небеског света. У њима по предачком веровању обитавају душе покојника и слава дотичног рода, и никад се нису остављале приликом сеоба. Оне су симбол Отаџбине и родне груде.

За дубље разумевање значаја славе, неопходно је знати и следеће: Наиме, преко вере у славу доброг рада и успеха, веровало се да ће се такво лице поново родити, односно прородити у неком детету из свога рода, како би наставио на овом свету исто такав достојан живот. Отуда су у нашем народу позната сећања старијих, да за неко дете тврде да је исти као неки његов чукундед на пример, односно пројавио се, прородио се чукундед у том детету. С друге стране (што се мора истаћи), та жеља да се живи достојно и часно, ради могућности поновног рађања, односно пророђења, подстицала је и доприносила позитивној моралној селекцији и људи и жена у Српству. Кумство је као најизраженији облик духовног сродства (које има корене још из прехришћанског периода), то на свој начин подржавало и појачавало.

И данас, крсна слава није светковина лична, него кућанска, односно породична. Она остаје од оца сину, а од сина унуку и тако редом. Кроз славу се остварује континуитет у прослављању предака, и он се нигде тако јасно не види као код нашег народа. По предачком обичају, само је кућни старешина овлашћен да врши славске обреде. Др. Милоје Васић каже: „И ако је хришћанска црква наметнула једно име, једног свеца, који се сматра као главно лице при прослављању славе, ми ипак видимо, да у народу та имена нису ни близу тако популарна, као што је сам општи назив: слава.“

Култ славе је био један од најјачих стубова отпора примању хришћанства. Оно није могло потпуно да га елиминише већ га је христијанизовало налазећи идеалан компромис споја предачког и хришћанског у светосавском поимању славе у Српству. Ми смо једини од словенских народа који још увек слави славу, прилагођену хришћанској варијанти по духу нашег светосавља. У хришћанском духу, слава се везује за свеца породичне кућне славе, односно за онај дан када је породица крштена и примила хришћанску веру. Овако моћан култ славе, је сигурно главни и највећи „камен“ у темељу српске културе, и наравно части као најважнијег садржаја њеног бића.

У прехришћанској предачкој вери, посебно место има култ Бога Вида. Као један од врховних богова старе вере, Вид је био бог светлости, обиља и јунаштва, односно рата. Његов јуначки култ је носио митско језгро бројних прехришћанских спевова по којима се веровало да се јуначком смрћу на бојном пољу прелази у виши свет Бога Вида, постаје полубогом и наставља живот вечни, уз могућност поновног рађања у овом свету. Косовска битка, која се догодила управо на Видов-дан, дан Бога Вида из предачке вере, је појачала митску, заветну и моралну вредност јуначких дела косовских витезова на челу са Обилићем, при чему је овај Бог кроз косовски феномен постао херојски родоначелник Обилића, Југовића и Орловића духа српског народа и свих наших јунака до данашњих дана.

Видовдански култ је култ јуначког, витешког и часног. Био је то култ прехришћанских јуначких спевова по којима се веровало да се јуначком смрћу на бојном пољу прелази у виши свет Бога Вида - херојског родоначелника српског народа. Тај херојски дух најбоље се види у лику Југовића породице. За ову породицу не постоје историски докази да је у српском племству постојала. Међутим, српски војвода, жупан и кнез Вратко Немањић из средине 14. века је у епској народној поезији познатији као Југ Богдан. (Вратко води порекло из бочне лозе Немањића. Он је отац кнегиње Милице. О његовим синовима нема поузданих података.)

Преличење кнеза Вратка у епском духу и косовском миту у Југ-Богдана, односно породицу Југовића (у којој доминирају импресивним ликом Мајка Југовића, а потом и браћа Југовићи), има посебног смисла. Наиме, Југ-Богдан јасно означава: с једне стране, Југ – страну света када је Сунце у зениту – с тим, да је Сунце на Југу само на Видовдан (15 јуна по старом календару) на највећој тачки на небу у току целе године. С друге стране, додатно се кроз Богдан (Бог-дан) означава Бог Вид јер је 15. јуни био дан прослављања Бог Вида, Бога (тога) дана. Он и синови јуначки гину у боју, да би се по предачким веровањима сјединили са својим Врховним богом старе вере, те наставили да живе вечни живот, уз поновно рађање у овом свету. По том духу, смислу и завету, Југовићи су дакле, стално рађајући, односно васкрсавајући јунаци нашега народа. Њихово повезивање са хришћанском вером је дато Касташ барјаком који носи Бошко Југовић.

Кроз овај култ, наши преци су на дан светог Вида оживљавали свог јуначког претка заштитника. Тај култ се као завет преносио на човеков живот дајући му више вредности и смисао. По њему, уколико човек хоће да свој живот проживи са смислом пуним људскости и хуманитета, треба да га испуњава и обогаћује таквим делима која имају високе етичке вредности честитости, части и човечности.

Из угла части, Милош Обилић је централна фигура култа Косова и Видовдана, заузимајући по том основу у свести Срба јединствено место. Милош Обилић је национални представник идеалне витешке славе и части. Име Милош је специфично по узвишеном и тајанственом значењу у националним оквирима. Сводећи његово тумачење на основу појма милошта које значи дар, односно поклон, је ипак упрошћено. Наиме, његово значење се мора везивати за част тако да Милош симболизује и значи: дар части српског народа, односно част душе српског народа. По том духу, ово име у Српству је најлепше и најмоћније, али и узорни предводник свих наших имена и презимена.

Милошево презиме се временом мењало, да би коначно у народу било опште прихваћено као Обилић. Турске верзије презимена као „Кобила”, „Кобиловић” или „Копиловић” имали су подругљив и потцењивачки смисао ради обезвређивања нашег јунака као и свих осталих јунака и витезова са Косова. Уколико су Турци хтели да његово презиме вежу за „кобилу” дајући наведена подругљива презимена, Срби су само изостављањем првог слова „К” добили основу, фонетски сличну појму „обиља”, што је једно од три посвећености или моћи Бога Вида (Бог обиља, светлости и јунаштва, односно рата). На тај начин, народ је у Милошу Обилићу повезао култно и јуначко са Видом и Видовданом. Стиче се утисак да је народна свест направила идеалну митску целину кроз спој: култа славе старе предачке вере, видовданског ратничког култа, херојског родоначелника српског народа бога Вида, нашег светосавља, и јуначког духа части српског средњовековног витешког кодекса. По том смислу презиме Обилић представља несаломиви, односно победоносни дух части Српства.

Узор и идеал Милоша Обилића је негован, одржаван и поштован у народној свести како мудрошћу и митом, тако предањем и епском песмом. Он није космополита или интернационалиста, већ јасно и недвосмислено Србин. По том заветном народном основу, Милош је уобличен у трајан образац сваком Србину мушкарцу и војнику, какав би као човек требао да буде; свакој мајци и оцу каквог сина треба да одгоје и васпитају; али и свакој Српкињи, каквог мушкарца треба да поштује, воли и љуби.

Коначно, витештво Милоша Обилића је разлог што се Срби њиме поносе, диче и одушевљавају. Милош је тако представљен и прихваћен као витез и најузвишенијем (митском) смислу, витез који је сав усмерен части и правди. Њему ће се сви дивити. То казује и Његошев стих:

 

Обилићу змају огњевити,

Ко те гледа блијеште му очи,

Свагда ће те светковат јунаци. “

 

Све то говори колико је моћан Обилића дух части у Српству. По том основу, Обилића медаља у нашем народу је најпоштованије одликовање у односу на сва друга без обзира на њихов ранг. Иако је она установљена као медаља за храброст, она је у основи замена и јесте Орден части. То је и био разлог што се у орденском систему Краљевине Србије није могао увести Орден или медаља части. Тиме би се оспорила Обилића медаља и дух части који неприкосновено припада Обилићу по ауторитету, делу, лику и миту.

Из култа Видовдана и Косовског завета, створена је Видовданска етика која има не само национални значај већ по својој свеобухватности, човекољубљу, хуманизму, лепоти, слободи, правди и највишим моралним вредностима живота, прелази на узвишено, хумано, општечовечанско.

Милош Ђурић у таквом филозофском контексту сагледава видовданску етику која за нас има прворазредан значај. Она и њена филозофија истичу вредност индивидуалног самопрегора у општем интересу колективне среће, односно потребу мучеништва ради светле будућности поколења.

Наша Православна вера, односно Светосавље као филозофија живота тежишно утемељена у средњевековном историјском амбијенту владавине династије Немањића трајући до данашњих дана, састоји се не само у уверењу да има Бога, него да се кроз цео живот чврсто одржимо на путу добра, љубави, поштења, милосрђа, срдачности, искрености, отворености, части, верности, стрпљења и отачаствољубља.

Тај пут вишевековне борбе за слободу нашег народа морамо сагледавати кроз хришћански слоган борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“ и у том контексту улогу Светога Саве. Најпознатије његово дело је Номоканон или Законоправило које је написао 1219. године. При крају, у 61. глави, он је унео запис о исмаилћанској вери, док је у 64. глави унео спис о проклетствима мухамеданства и крштењу обраћеног муслимана. Овде, у овим списима, уз објашњење настанка и суштине мухамеданске вере и њеног лажног учења, Свети Сава паралелним упоређивањем указује на разлике у односу на хришћанско учење, и кроз „проклињање“ тих лажних учења, указује нашем народу, не само на опасности које прете од ширења те вере, већ је битно утицао да се ислам не прими у толико великом обиму колико је то иначе могло, односно да се не почини издаја, већ остане и истраје у духу одбране слободе, части нације и хришћанске вере.

Имајући у виду да је Свети Сава одлазио у Свету земљу и тада имао прилике да се упозна са ондашњим политичким, културним и религијским околностима у Византији, односно на просторима Мале Азије, када су Турци тек почињали своје ширење на делу источне територије данашње Турске, те да су Турци тек 1331. године ступили на Балканско полуострво, односно 110 година након писања „Номоканона“, онда се Светом Сави, као нашем највећем светитељу и просветитељу, мора одати не само изузетно визионарско предвиђање од ширења ислама, већ и предвиђања степена опасности које оно може нанети нашем народу.

Ширење турске државе, односно Отоманског царства, било је пропраћено бројним и бесомучним освајачко пљачкашким ратовима над суседним државама и народима, проводећи уједно верску идеологију борбе против „неверника“. Турска царевина је успевала како немилосрдим репресијама, тако и лукавим и интересним подстицајима уз турчења, односно исламизацију, те данка у крви заведних код свих неисламских припадника царства, да се вековима шири, стижући чак и до централне Европе, односно до зидина Беча.

На том освајачко пљачкашком походу нашли су се народи и територије Балканског полуострва. Најистрајније отпоре, битке и борбе током више од једног века, пружили су и давали Срби. Након пада Деспотовине, уследило је вишевековно ропство, пропраћено силним израбљивањима, терорисањима, пљачкама, насиљем, верском нетолеранцијом и мржњом, насилним пресељавањима оробљеног народа, силовањима, одвођењима и отимања деце кроз „данак у крви“ и сваким другим облицима потцењивања и искоришћавања. (Данас у Турској живи око осам милиона Турака српског етничког корена.)

Организовање нашег народа, очување његове националне и духовне свести, брига за опстајања и преживљавања, одржавање вере и наде за остварење слоборарских тежњи и циљева, била је она снага која се очувала, васкрсавајући повремено у значајније буне и устанке током тих векова. Значајну улогу у духовној и слободарској свести српског народа имале су мошти наших светитеља, посебно мошти Светога Саве у Милешеви. Оне су биле благовесник истине и правде дајући благослове на путу вековне борбе „За Крст Часни и Слободу Златну“ како се то у нашем народу схватало, разумевало и тежило. Наиме, у Светом Сави Срби су видели своју душу, част и савест, своју веру, истину и правду, и своју борбу, наду и слободу. То је сметало Турцима, посебно након устанка Срба у Банату 1594. године. Српски устаници су нослили заставе са ликом светог Саве. Сазнавши за то, Синан-паша, албански потурчењак, је наредио да се донесе зелена застава Мухамеда из Дамаска да би је супротставио застави Срба. Након слома устанка, он је наредио да се мошти светог Саве из Милешеве пренесу у Београд, и као чин одмазде спале на Врачару 27. априла (10. маја) следеће, 1595. године. Вођа устанка епископ Св. Теодор Вашачки је ухваћен, а потом је жив одран „на мех“, да би у стравичним мукама скончао.

На пољу живљења у части хришћанских врлина и уз вековно истрајавање на одбрани вере, нације, слободе и отачаства, стваран је и створен карактеристичан однос духовне везе земаљског са вишим – небесним светом. У том духу су и стихови Светог Николаја Велимировића у којима истиче:

 

За крст часни и слободу –

То је српска лозинка;

Без то двоје - живот што је?

Србин нема починка.“

 

О Великој Небеској Србији владика је спевао песму. Он кроз њу приказује лепоту служења Христу низа генерација нашег народа на пољу славе, светости, части и пожртвовања за хришћанске и националне идеале.

 

Небесна Србија Србија је рајска,

Миомирна, красна као ружа мајска.

Ту су наши и праоци свети,

Што са Крстом Часним достигоше мети.

Ту жупани српски, краљеви и цари,

И витези Крста, и нови и стари.

Ту мајке јунака и сестара јато-

Углачане патњом сијају к’о злато.

Ту чете посника и светаца благих

И много и много сродника нам драгих.

Ту монаси часни, монахиње бледе,

Вечну светлост Божју сад весело гледе.

Ту свечари српски и задужбинари,

борци и страдалци и млади и стари.

И девојке миле и дечица мала

Што су за свог Христа јатом пострадала,

Мачем посечена, огњем сагорена,

К’о шибљике младе ветром оборена,

Домаћини ту су што у дому своме

Палише кандила Богу превечноме,

Занаџије славне, веште свом занату,

Тамо, сви су тамо, у небесном јату.

Из тамнице сужњи, из болнице болни,

Паћеници овде, убоги, невољни,

Радују се тамо око Светог Саве

ко синови царски поред царске славе.

И четници славни, Божји осветници,

многи богомољци, многи добротворци,

Удовице тужне и мајке без деце,

Све су побројане у Божије свеце.

Кнежеви сељачки и њини присташи

И сви и сви други славни претци наши

Што у горчинама живеше најљућим,

Поколења многа од бољега соја,

Народ, Божји народ, без броја и броја,

То је она вечна Небесна Србија,

Што к’о јато звезда пред Богом се сија.”

 

У светлу Косовског завета уколико га сагледавамо кроз наш хришћански смисао његове духовне и етичке снаге најзначајније питање је о „Царству небеском“. Оно му чини и даје опредељење, срж, суштину и тајну.

Сагледавајући част кроз њену етичку, моралну, заветну и духовну вредност, ваља подсетити на под у Високим Дечанима. Наш свети владар Стефан Дечански у својој задужбини је урадио под испод централне куполе у златним орманентима. Многе стране војске, банде и паликуће су пљачкали све на што су наишли, па су клечећи раскопавали и вадили то злато. Понеки су питали монахе због чега је злато у поду, а нема га по зидовима и сводовима храма? А монах би одговарао, да је ту злато намерно стављено, да се по њему гази, јер изнад материјалних постоје више духовне и моралне вредности. По том завету, за нас Србе, живот није биолошки, материјалистички, егоистички или потрошачки процес, већ има племенити, етички, морални и часни основ, дух и смисао.

Значајно место у етичким основама и духу части има српска митологија. Она је усмерена на жељене вредности карактера, идеја и смисла живота нашега народа. Ослања се на народно предање, морал части, култ славе, родољубље и пожртвовање. Народна етика је темељ народног мита, а он је огледало народне душе. Постоји изрека: Какав народ, такав и мит. Народ који нема своју митологију и не може се назвати народом.

Најчешће појмовно објашњавање мита је било у смислу да су то приче примитивних народа о постанку света, о боговима, херојима и необјашњивим природним појавама. У њима су се виделе неистине, сујеверје и одсуство логике. Ипак, оваква уверења нису могла да објасне ни виталност митова а ни њихову психичку потребу у савременом друштву. Озбиљнији приступи миту истичу да је мит пред-научно и пред-филозофско поимање стварности на основу интуиције и колективног искуства. Он је најузвишенија поезија народа. Постоје и тумачења да је мит у симболичном смислу врста древне, ванвременске истине, врста на делу провереног пра-узора и скуп проверених вредности у одређеном народу.

Наш мит је древна слика из живота старих Срба која поред естетске има и снажну моралну вредност. Основни циљ мита је био да се истакне висина идеала који нису ни лаки ни мали, али су само јунацима, односно часним лицима достижни. Уједно, овај идеал није био такав да нема своје реалне основе и подстицаје у животу појединца, породице и народа; већ на против, водило се рачуна да се стварност не испусти из вида, и да она буде израз још могућег и смисленог. На тај начин су се у реалном животу и свету проналазиле оне појаве које су биле носиоци или клице слободарских и јуначких идеала, да би у том духу и смеру подстицајно послужиле за велика, епохална и ослободилачка дела части и славе Српства. Тако мит представља пожељну слику у огледалу части наших славних предака. Ослања се на правду, истину, част, часност, славу, родољубље и пожртвовање.

Дакле, мит има и носи скривене поруке које су увек истините да нас преко њих, кроз историјско памћење упућује на пут правде, достојанства и части. У том смислу, наш најважнији мит је своје утемељење нашао у Косовском боју као најсудбоноснијем догађају у нашој историји. По њему је и добио име. У њему доминирају митолошке личности Милоша Обилића, Орловића Павла, Југовићи са Мајком Југовића, Косовком девојком и Бановић Страхињом.

Косовски мит је своје обликовање овековечио у Косовском феномену у Српству и Косовском боју као централном догађају наше историје, културе и традиције. Имајући у виду да о Косовском боју постоји веома широк спектар виђења и тумачења, овом приликом је о њему неопходно истаћи следеће. То је био ратни сукоб између две војске и то српске, која је на пољу части бранила своју државу, веру, Отаџбину, народ, територију, слободу, независност и право на живот; и турске војске која је била освајачка, пљачкашка, азијатска, насилничка и поробљивачка. Прва је водила одбрандбени рат као хришћанска, а друга освајачко-верски рат „против неверника“ као муслиманска.

С друге стране, треба напоменути, да је Мурат хтео да стогодишњицу постојања турског царства прослави победоносним освајачко-пљачкашким походом над српским. (Турско царство је основано 1288. године доласком Османлија на власт. Годишњица постојања царства је била 1289. а стогодишњица постојања је била 1389. године.) Ту намеру да кроз годишњи ратни план (по коме је требало српску војску победити на Косову баш на Видовдан, потом избити на Дунав и Саву код Београда, а онда узводно Савом до Врбаса те кренути на југ према Јадрану и преко Зете и Рашке вратити се назад), платио је главом. Посрамљена турска војска, одустаје од планираног освајачко пљачкашког ратног похода, и са мртвим Муратом, уз пљачке и паљења, враћала се путем одакле је и кренула.

У Европи је преко звона Нотердама објављена победа српске војске, док је у Енглеској неколико година на Видовдан слављена ова битка. (Подсећајући на тај догађај 1617. године на Оксфодру је приказана драма „Милош Обилић“.) Тумачења и пораз Срба на Косову се јављају готово сто година касније, односно након пада Деспотовине 1459. године.

Поред ове световне, постоји још свештена и митска историја Косовског боја. Како год, из тог боја а по духу славе и части, дати су обрасци части од службене, личне, породичне и полне, до националне и државне. Ти обрасци заветно указују: какав треба да буде владар и лику цара Лазара; његова супруга у лику царица Милице; његова деца пре свега у лику и делу деспота Стефана Лазаревића; потом, идеал српске мајке у лику Југовића мајке; идеал породице у Југовићима; национални јуначки и мушки дух у Милошу Обилићу као идеалу савршеног јунака најважнијег чина битке; у побратимству Милоша, Ивана и Милана као идеалу ове духовне родне везе у Срба; у идеалној братској и јуначкој слози пожртвовања синова Југ-Богдана; у девојкама у лику Косовке; у витешкој војсци као идеалу оружаних састава Српства како се жестоко бори за своју Отаџбину, народ, веру и државу. Чак је и слуга голубан ту као пример жеље за учешћем у великом и пресудном боју. Ту је и место битке као територије - поље за одбрану части државе и нације. Уједно је то место части свих учесника по мери својих наума, идеала и дела.

Много је тога на неки начин везано за Видовдан; најважнији и најзначајнији дан у српском народу, у његовој култури, духу, вери и традицији. У контесту теме, поставља се питање: Због чега је Видовдан из угла части значајан?

Како се битка догодила на Видовдан, дан Бога Вида и на дан који је са најдужим дневним делом дана у години, дакле најсветлоснијим даном, то се не само Косовски бој, већ и комплексан Косовски феномен може веома поучно и са етичке стране части посматрати и анализирати кроз симболику светлости. Посебно је значајно песничко схватање видовог култа које износи наш песник Лаза Костић чије име с поносом носи ово здање. Код нас је, по песнику, то прехришћанска херојска светлост, која је, примивши хришћанско причешће, посвећена полегла на камен и тако се сјединила и вечну и непобедиву светлост кремена. Као таква, она представља извор непобедиве светлосне хероике која надахњује Србе у борби против сваког непријатеља.

Светлост која нам се директно јавља кроз Видовдан, представља и јесте ЖИВОТ. Та светлост није српска митоманија како је неки с потцењивањем вреднују, већ огледало наше у очима славних предака и наш став и однос пред њиховим делима која својим племенитим и трајним вредностима обавезују. Она му кроз рађање, развој и напредак омогућује: достојно трајање, пуну истину, жељену слободу, моралну правду, часне темеље, благородна дела, витешку душу, велико срце, свестрану лепоту и најлепши смисао.

Дакле, кроз Косовски бој и Видовдан, односно кроз комплексан Косовски феномен, дати су јасни сукоби духовне и моралне светлости и таме оличене и борби: добра и зла, одбране и окупације, слободе и ропства, домаће (хришћанске) и стране (исламске) вере, љубави и мржње, правде и насиља, хуманизма и егоизма, племенитости и користољубља, невиности и силовања, достојанства и терора, поштења и пљачке, и живота и смрти; односно симболично Части и Бешчашћа.

Поред овог значења и уверења, та историја са етичком основом, код нашег народа временом је добијала на важности због тога што су се неки садржаји уз митска дообликовања из световне померали у свештену историју истичући виши морални и духовни смисао. По тој симболици, основу и духу, Видовдан је достојан празник лепоте и смисла живота светског ранга.

Наш и светски великан и ненадмашни геније Никола Тесла, како га у својој књизи назива аутор Џон ОНил, је рођен по старом календару 27.јуна, односно уочи Видовдана 1856. године. Његов први животни дан је Видовдан. Тесла је својим делима на свој Видовдански, светлосни начин „осветлио“ данашњи Свет. Најпознатија хериона Првог светског рата Милунка Савић је рођена на Видовдан 1892. године тако да и њено специфично дело одише српским духом витешке и родољубиве части Видовдана.

Насупрот тој видовданској симболици светлости, стоји мрак са његовим пороцима и вредностима зла. Све ово је било неопходно напоменути да би се потпуније сагледао етички основ части у Српству из угла Видовдана.

Готово сву целину претходно наведених садржаја обухвата комплексан Косовски феномен. Он је сложен, митски тајновит, периодично силовито моћан, етички обликован, морално узвишен и временски трајан управо због тога што у свести и духу српског народа носи најјаче утемељење:

 

у Срба најстаријем – религијском култу славе,

у видовданском јуначком култу,

у видовданској етици као нашој филозофији морала,

у ратничкој витешкој части косовских јунака,

у Обилића части као несаломивом духу Српства,

у части као највећем смислу човековог земаљског живота,

у слободарској души српског народа,

у националном поносу и отачаствољубљу,

у лепоти нашег православља, и

у проклетству издаје оличене у Вуку Бранковићу.

 

Ова издаја је обликована у својеврсно бешчашће према Отаџбини, роду, владару и вери и то од стране, не обичног човека из народа, већ човека из власти, односно из врха „државне службе“ где су последице издаје далеко теже и опасније. Имајмо у виду да је Вук Бранковић пре свега властелин. Али код народа, оваква издаја Вука Бранковића је служила за основ многих клетви према сваком Србину који се огрешио о интересе Отаџбине, државе, вере и Српства. Дакле, супротно оштем појму части, бешчашће, односно издаја националних интереса има и носи стално присутну опомену и презир.

Епске песме су такође биле не само извор већ и најзначајнји преносници завета и духа части. Треба имати у виду да су епске песме имале своје корене у прехришћанским спевовима. Они су славили јунаке, њихова дела и догађаје, тако да су били незаобилазна и поуздана основа за наставак и афирмацију епских јуначких песама косовског циклуса. У времену које је долазило, епска песма, да би проносила митску, етичку и заветну вредност, морала је уносити видовдански јуначки култ предачке вере, а потом кроз јунаке и њихова сликовита дела и моралне примере, давати јасне узоре за подражавање и путоказе за слеђење. Избор епске песме је био унапред одређен и по предању усмерен.

Наиме, састављањем епских песама по примереној језичко изражајној и стилској слоговној матрици, епски песник - гуслар је знатно утицао да се оне увек дообликују, дорађују, усавршавају и финализују тако да остану трајне као запис, а у неким деловима или стиховима, чак и завет. То се нарочито дешавало са песмама које су у народу чешће тражене и слушане, због тога што је гуслар, поготово ако је био слеп, јасно осећао оне стихове који су код присутних остављали нарочите утиске. Према вредностима утисака, он је поједине стихове накнадно дорађивао тако што је песму обогаћивао новим садржајима или изразима, проверавајући њихове ефекте и вредности у наредним певањима. Остварујући својеврсну сарадњу како са слушаоцима, тако и са другим гусларима и певачима, наш гуслар-песник је на језгровит начин, погађао ону исконску моралну и етичку кодну бит карактера српског народа, коју је опет народ осећао и препознавао као моћ своје борбе, опстајања и трајања.

У ствари, народ је уз песника-гуслара кроз епску јуначку песму само откривао и афирмисао моралну, предачку и етичку вертикалу духа, славе и части Српства. Другим речима, народ је несвесно откривао оно више генетско у њему, него што је у свакодневном животу знао о себи. Тако су епске песме постепено стваране добијајући коначне форме и садржаје са тачно утврђеним бројем ликова и догађаја који су имали уз део митског, проверену васпитну, сликовно упечатљиву, примером подстицајну, и поучно ударну снагу.

Значајно место у развијању и одржању части имају сви наши вождови. Наиме, у српској историји наш народ је поред званичних титула цара, краља, деспота, кнеза и војводе, имао једну посебну и карактеристичну коју је давао само најзначајнијим народним великанима који су битно опредељивали и афирмисали његову државну моћ, националну величину, духовни развој, међународни углед, полетну снагу или слободарско васкрсење од туђинске власти.

Тако су ову својеврсну народну титулу „ВОЖДА НАРОДА СРПСКОГ" или једноставно „ВОЖД", до сада добили и имали: Стефан Немања као Први; Свети Сава као Други; Краљ Милутин као Трећи; Стефан Дечански као Четврти; Цар Душан као Пети; Деспот Стефан Лазаревић као Шести; и Карађорђе Петровић као Седми. Свих седам Вождова уједно су и најзначајније личности у историји нашег народа који ће нам стално служити за подстицај и моћ части у Српству.

Дух части можемо препознати и у нашем ћириличном писму. У њему је, ако се тако може казати, на неки начин најважније и карактеристично мало штампано слово „ћ“. Оно је из више разлога специфично.

Прво, то је једино слово које симболично личи на нашу православну цркву. Улаз је са Запада. Олтар је на Истоку. Изнад улазног дела, односно горе је Крст. Тај крст можемо разумевати као основни симбол вере, али и универзални симбол части у хришћанству. Његово значење као гаранција истине се показивало тако што су неписмени уместо потписа стављали крст. Он је значио: „Ово сам ја, то потвђујем, а чашћу гарантујем“

Друго, највећи број наших презимена се завршава на карактеристично „ић“. Морамо имати у виду да су презимена важнија од имена. Тим завршетком се указјује на припадност нашој православној вери, роду и нацији, подсећајући на одговорност у побожности, родољубљу и завету Отаџбини, али и обавезе морала личне, полне и породичне части. Наравно, да се овим не желе умањити наведена осећања оних Срба чија се презимена не завршавају на споменуто „ић“.

Треће, сам назив нашег писма „ћирилица“ првим словом указује на веру којом је она у Српству закршћена и завештана као наше основно и савршено писмо.

Четврто, ово слово обележава посебно вредност части у појмовима и писаним речима као што су „кућиште“, „кућа“, „кћи“, „домаћин“, „домаћица“, „браћа“, „срећа“; дакле оно што је везано за породицу, њену крвну везу, односе, поштовање и место живљења. За унутрашњу част куће је најодговорнија домаћица. За целокупну част куће у ширем окружењу, односе у њој и њену одбрану је одговоран домаћин. Удајом, част из куће носи и у другу кућу уноси кћи. Част у слози куће и крсној слави породице носе и преносе браћа. Живот у таквој породици обилује лепотом и срећом.

Из наше књижевности неопходно је у име свих дела које проносе родољубиви, слободарски дух и част нашег народа, истаћи Његошев Горски вијенац. У том нашем најпознатијем епско-етичком филозофском делу, част је постављена као императив и највећи постулат човековог земаљског живота. Горски вијенац, као својеврсна морална Библија посвећена је Карађорђу и Српству. Обилује изванредним стиховима којима се указује на етику, дух и морал части. Поред тога, Николај Велимировић истиче богату Његошеву трпезу којим би се духовно хранио наш народ. То је Његошева вера у Бога и бесмртност душе, његово родољубље и његово прослављање витештва као највеће вредности на земљи.

Да је у витештву част најбитнија вредност и највиша етичка категорија јасно се уочава у овом књижевном делу који част уздиже на ниво категоричког императива. У том императиву се преиспитује комплекс реалног моралног ЈА, и усмерава и упућује ка оном идеалном високо-етичком ЈА. Управо то идеално ЈА је усклађено са природним моралним законима односно неписаним законима части. По том основу Његош је категорички императив своје етике изразио кроз једну једину реч, а то је част. У том смислу су значајани стихови из Горског вијенца:

 

Име часно заслужи ли на њој,

он је има рашта полазити,

а без њега у шта сада спада?’’

...

Управ човјек онда и погине,

част, поштење када му се узме.“

...

Све су силе мртве и ништавне,

за онога који право мисли,

те част љуби више него главу.’’

...

Славно мрите, кад мријет морате!

Част рањена жеже храбра прса,

у њима јој нема боловања.’’

...

Све су наше главе изабране!

Момци дивни, исто ка звијезде;

што су до сад ове горе дале,

Сви падали у крваве борбе,

пали за част, име и слободу.’’

...

Муж је бранич жене и ђетета,

народ бранич цркве и племена,

част је слава, светиња народна.’’

...

Треба служит части и имену.’’

...

Свак је рођен за по једном мрети,

част и брука живе довијека.’’

 

Током 11. и 12. века у Европским државама су установљени витешки редови а са њима и примерени кодекси. Нешто касније код нас је формиран витешки ред. Наиме, када је цар Душан крунисан за цара у Скопљу, а држава постала царевина, највероватније је тада и озваничила да има свој витешки ред јер је он установио први орден у Срба, Орден Светог Стефана. Константин Јиречек наводи податак: „...Полако су се образовала два реда властеле, високо племство и витешки ред.“

О постојању средњовековног српског кодекса као доказ служи књига Мирјане – Поповић Радовић „Српски витешки кодекс“. Из споменуте књиге значајно је истаћи да су витешки кодекси систематизовани у више целина и то: порекло витеза, име витеза, одгајање и обучавање витеза, постајање витезом, особине витеза, понашање витеза, опрема витеза и изглед, циљеви и тежње витеза и нестанак витеза и настављање. Ове целине веома јасно указују на високе етичке принципе којих су се придржавали српски витезови. Такви етички принципи, односно кодекси, су високо морални па самим тим и часни.

Да је средњовековни српски витешки кодекс био и остао, наравно у измењеној и савременијој форми и садржају, један од темељних извора наше војничке етике и службене части официрског кора српске војске види се кроз бројне примере и доказе. Његове вредности налазимо и у хајдучком кодексу части.

Тај кодекс части је истицао следеће принципе које је описао немачко-чешки етнолог Фридрих Капер: „Дисциплина је у хајдука захтевала савесну честитост и непомућену моралну чистоту. Ниједан хајдук не сме нешто сам на своју руку да предузме, не сме сам себи неку корист да стекне. Добро и имовина својих верских и народних другова, то су за њега светиње. Обична крађа, извршена чак и према Турцима, чини га нечасним и као последицу доноси његово искључење из дружине. Дата реч, под заклетвом или иначе, неповредива је и он је тако чврсто држи, да се ни Турчин не устручава не ослонити се на дату хајдучку реч. Надасве је за хајдука неповредива част и безбедност жена. Он је у том погледу прави витез. Ако повреди те принципе, убиће га уколико он себи не пресуди.“

Професор славистике Герхард Геземан каже следеће: „Кодекс части ових трупа подсећа на јаке остатке витешког духа....Овај живот одговара уосталом, целом народном карактеру Срба...“ За наше хајдуке историчар Леополд Ранке је записао: „Стварно се они морају похвалити због верности, честитости и великодушности.“ Управо ти морални постулати хајдучке части служили су као поуздана основа ауторитета, поштовања, угледа и ослонца у народу на плану вишевековног очувања слободарских тежњи и борбама при дизању буна и устанака све до васкрса и обнове српске државе кроз Први српски устанак.

Из наше историје, скорије прошлости, садашњости и будућности то испуњење Божије Правде, духа Видовдана и Косовског завета као да прати Лазарева клетва. Оно што је за њу битно је следеће: Уколико би поставили питање: Који су то делови стихова или мудрих порука из наше епске прозе или поезије, односно народних песама, прича и пословица, те других записа, предања и умотворина, да по снази ауторитета предања и завета буду достојни да имају највећу историјску моћ у садашњем времену и будућности? онда од Лазареве клетве ми немамо бољи и мудрији наук тога садржаја и духа. То је и основни разлог што су њени стихови исписани на споменику Косовским јунацима на Газиместану, на Косову, централном месту наше историје, вере, завета, културе и традиције. С друге стране, требало би имати у виду да у комплексном Косовском феномену, посебно место у епском, етичком, моралном, националном, култном, временском и просторном смислу има Лазарева клетва. Она је његова круна и наук.

Када се кроз основне законе части и култ славе уз разумевање народа као историјске целине анализира цео косовски феномен па и Лазарева клетва као његова круна и наук, онда се потпуније уочава и разјашњава њена племенита етичка, заветна и морална вредност. Позивајући се на вековну потребу супротстављања сваком злу и насиљу, те доприноса победи етике добра и заједничког интереса, она по духу части и славе подсећа на обавезу преиспитивања сукоба са геноцидом над изворним народом, дајући усмеравајућу снагу и подршку слободи, миру, слози, уважавању, достојанству, благостању и општем напретку свих нас заједно.

Лазарева клетва обавезује жива поколења пре свега матичног, а потом и одрођеног дела нашег народа, да се на пољу успешнијег, сложнијег, благороднијег и часног заједничког живота, коректно расветљавају ранији историјски узрочно последични односи, догађаји и везе који су допринели великим страдањима и несрећама нашег становништва на овим балканским просторима. Расветљавања тих узрока и трагичних последица је неопходно управо због тога што су их најчешће, као и данас, планирали, изазивали и подстицали страни интереси, мотиви и циљеви, али тако да се вековно оробљава, разбија, преверава, пљачка и геноцидом сатире матични - српски народ, уз ангажовање екстремних снага одрођеног Српства који је стално и на жалост „братске крви жедан“.

Бранећи на свој начин етику добра и искреног заједништва, Лазарева клетва као предање бди у свести и духу нашег народа у садашњем времену. Она увек стоји као историјски, етички, морални па и политички компас на теразијама националне части, односно несаломивог духа Српства, где се на једном тасу налазе: верност, част, честитост, великодушност, достојанство, лојалност, родољубље, рад, знање и мудрост; а на другом: издаја, бешчашће, кукавичлук, опструкција, дволичност, непринципијелност, малодушност, лењост, егоизам, унијатство, додворништво, па и космополитизам.

Подстичући, позивајући и ангажујући ЧАСТ као ослонац и кичму моралне снаге нације, државе и друштва, с једне; и као своје најпоштованије и најефикасније средство на пољу одбране етике и општег добра и заједничког интереса, с друге стране; Лазарева клетва се у суштини залаже за МИР, који је иначе заједнички идеал свих врста службених части.

Да ли и у ком степену Лазареву клетву као предање, круну и наук Косовског завета осећамо и поштујемо или чак занемарујемо, најбоље показују наша дела, морална и родољубива осећања и догађања на политичкој, друштвеној, културно-просветној, војној и привредној сцени. При том се ипак треба знати да Косовски завет тајновито даје основне елементе Српског националног програма који Лазарева клетва на јединствен и примерен начин попут мисије напомиње живом поколењу Српства, а посебно његовој руководећој елити у свим областима ангажовања, рада и стваралаштва.

Коначно, испуњење Лазареве клетве подстиче благослов да се могу кроз часну слогу, правду и истину, примерену и ефикасну борбу сламати и победити силе раздора, користољубља, зла и бешчашћа. Тако би се успоставиле и подржале вредности заједничког и општег добра и благородно дуготрајнијег мира.

Према академику Милошу Милојевићу који је анализирао готово сва значења речи Србин, он закључује следеће. Наш народ под појмом Србин подразумева човека који је обдарен најплеменитијим људским особинама. Наравно да те особине у својим заједничким вредностима чине част, кичму наше моралне вертикале, слободарског, великодушног, борбеног, родољубивог, заветног и достојног духа.

Част нације се у принципу састоји од две основне врсте части: грађанске и витешке. Носиоци витешке части је војска у ширем, односно официри у ужем смислу значења. Из претходног следи закључак да на националну част посебно важно улогу има војска васпитавана, оспособљавана и предвођена њеним официрима. Ни једна професија нема толико изражен утицај на националну част као што је има официрска служба.

Величанствени и епохални успеси славне српске војске остварени кроз балканске ратове, а потом и кроз Први светски рат, служе нам на понос, част и славу како у прошлости, тако и данас и у будуће. Њену славу, поштовање и заслуге опевао је дивном песмом Владислав Петровић Дис састављену поводом свечаног дочека пукава српске војске у Београду након победоносних балканских ратова.

 

11. АВГУСТ 1913. ГОДИНЕ

Dолазите данас уз добоше, трубе,
Као кад сте пошли за слободу брата,
Само што вас сада венци славе љубе,
И што долазите из два срећна рата.

Ваша жарка љубав и витешке груди
Донеле су веру и времена боља,
Велика и светла, без страха и студи,
И испуњен завет са Косова поља.

Кроз топовску рику и дим од пушака
Подигла се најзад царевина стара.
Ви сте све постигли. Сад нема Турака,
Нема ни Сливнице, ни беса Бугара.

У име слободе и вечног морала,
На које чекаху пет дугих столећа,
Ви сте своју браћу опростили зала,
Пробудили земље и нова пролећа.

Вароши и воде, престонице давне,
И знаке предака донели сте данас,
За нове редове историје славне,
За покрете нове што чекају на нас.

Долазите нама уз добоше, трубе,
Као кад сте пошли за слободу брата,
Само што вас сада венци славе љубе,
И што долазите из два срећна рата,
Што Београд цео са радошћу грли
Вас, децу Србије, понос неумрли.

 

Овом приликом у име свих часних војничких подвига, треба истаћи оцену маршала Фон Макензена када је као заробљеник српске војске рекао: „Борили смо се с јунацима из бајке.“ Изјаве бројних угледних људи о војничкој части српске војске и народа током Првог светског рата су бројне, поучне и на понос пред родом, светом и Богом увек актуелне.

То се индиректно види у познатој изреци немачког цара Виљема, везаној за пробој Солунског фронта 14. и 15. септембра 1918. године, те успехе и продор Славне Српске Војске, у којој истиче: „62000 српских војника је одлучило исход рата! Срамота!“ За њега и његове следбенике и савезнике - то је вероватно и изгледало тако. Али за Србе, наше официре и војнике, односно наш народ у целини, такав успех је израз победе не само војничке и витешке, већ и националне части достојне највиших и трајних европских и светских уважавања и признања.

Треба уједно истаћи да у историји ратова вођених широм света ни један пробој није имао такве последице епохалног значаја као што је пробој Солунског фронта нашим славним пуковима и дивизијама предвођеним сјајним и часним официрима и добровољцима. Задивљујући и изненађујући успеси Српске војске иницирали су отварање и покретање Западног фронта од стране Енглеза и Француза што је допринело коначној победи савезника.

Историјско памћење као највећи ресурс српског народа, ваља да има у виду изјаву Пола Дешанела, председника француског парламента речену 1. новембра 1918. године приликом ослобођења Београда. „Срби су у Београду, цела Француска је с њима! Напад на Србију изродио је рат. Србија је имала част да поднесе први ударац. Као да није довољно претрпела у току векова! Она је бранила Европу од Азије; Азија ју је смрвила за четири века! Они, које је она спасла, уместо захвалности - хтели су да је униште! (Овде се наравно мисли на аустроугарску и немачку царевину.) Они се данас сурвавају под теретом својих злочина!“

Како је ове године 15 година од агресије коалиционих снага НАТО на челу са САД на Савезну Републику Југославију, неопходно је истаћи готово несхватљив став да се наша војска супротстави таквој војној алијанси. То је деловао невероватно, а и данас делује као „јуриш на небо“. Тврдња америчког генерала Весли Кларка да ће Војска Југославије бити уништена за пар дана, испоставило се касније да је деловала као глупост.

Постоје анализе које наводе да се у историји ратова није ни на једну земљу обрушила толика војна сила (у пропорционалном смислу), као што је то било током агресије НАТО на СРЈ. Просто је несхватљиво овакво опредељење за одбрану и борбу, за сваког ко суштински не разуме Култ славе, Косовски феномен и Косовски Завет у Српству. Наиме, вођена тим вишим духовним, етичким и моралним смислом, наша Војска није се нити предала, нити капитулирала, нити је била оперативно онеспособљена. (Оставимо по страни политичко решење кроз Кумановски споразум.)

То се најбоље може осетити кроз изјаву генерала Божидара Делића команданта 549. мтбр када каже да је имао три страха. Први и највећи, да се не обрука он и његова јединица пред славним прецима и косовским јунацима; други , када се иде или почињу борбена дејства је страх за људе који ће да страдају; и трећи последњи, је страх за себе лично јер и он има породицу и родбину о којима мора да води рачуна.

Иако је част изузетно важна и у свету поштована као незаменљива традиционална, друштвена, морална и духовна, односно културно-историјска вредност са социолошко-психолошког аспекта, у савременом свету потрошачког менталитета егоистичког духа и поремећених етичких вредности бројним пороцима и кичем сваке врсте, она је потиснута на маргине моралних норми и распинута у психолошко-андрагошке појмове типа: ега и суперега, самоактуелизације и потврђивања, и јавног лика и кул имиџа, који никада неће моћи бити оно што част заиста јесте.

Уз све кризе у које смо запали, част у Српству још увек има снажне темеље, потребу и трајање. Ми смо народ који ту карактерну особину проноси као дух свог предања, мита и завета. Чувамо је одржавамо, и у најкритичнијим временима васкрсавамо упркос свим недаћама којима смо вековима не случајно изложени.

То је на својствен начин раније изражавано кроз осећај лепоте живота, и карактеристична поздрављања у Срба. Наш народ је живот доживљавао као РАЈ на земљи, живот достојан Човека. На том духу и почива суштински појам РАЈА за наш народ. Кад је народ у некој маси па се на свој начин весели и разговара, онда се каже да се чује граја (г-РАЈА). Сведоци смо честог питања из ког си краја (к-РАЈА). Или идем у свој КРАЈ – што у основи значи ка РАЈУ. Отуда и КРАЈине, односно рубни простори наше државе. Иде и појам смирај (сми-РАЈ) у смислу окончања живота. Игре у себи носе овај дух раја у смислу иг-РАЈ (иг-РАЈ-мо, иг-РАЈ-те) коло; или деца се играју (иг-РАЈ-у). У игри се увек човек осећа срећним, радосним и веселим, некако РАЈским. Тај РАЈ лепоте живота наших предака је исказиван како каже о објашњава госпођа Вида Видосава Томић, и са три раширена прста десне руке: палцем се представљала МИСАО да она буде чиста; кажипрстом РЕЧ да буде истинита, односно часна, и средњим прстом ДЕЛО да буде честито и благородно.

Карактеристична поздрављања код нашег народа су љубљење са три пољупца у образ, и поздрављање испруженом десном руком у вис са три раширена прста. Ови поздрави се користе у различитим поводима и приликама. Оба поздрава у одређеном смуслу садрже и проносе заветни дух части Српства.

Љубљење у образ три пута се најчешће чини у следећим приликама и то када се драге особе дуже време нису виделе, и приликом честитања некоме за нешто вредно, успешно и лепо у животу. Основно и најчешће разумевање значења оваквог поздрављања и честитања у хришћанском смислу представља међусобно прославање Светог Тројства, посвећујући сваком по један пољубац: Оцу, Сину и Светом Духу. Међутим, поред наведеног објашњења, постоји и друго по духу веома слично али мање познато значење које у себи ниси поруке, лепоту, дух и завете националне части. Оно гласи:

 

Када се дуже времена нису видели,

Срби се љубе три пута.

Онај трећи пољубац у образ је најзначајнији.

Срби се љубе три пута:

у име живота,

у име смрти,

и у име части.“

 

Наиме, треба имати у виду да се код многих народа образ сматра средиштем части. За Србе је то управо карактеристично, тако да љубљење у образ има посебан смисао. Први пуљубац („у име живота“) у основи подсећа и упућује, поштује и прославља оне вредности живота, рада, мишљења и владања које оплемењује висока моралност, великодушност и побожност; дакле, да се живи живот достојно часног човека. Други пољубац („у име смрти“) посвећује се с дужним поштовањем и подсећањем прво нашим најближим покојницима, а затим и свим нашим славним претцима, уз „њихову напомену“ да се живот када то услови захтевају достојно заврши као биолошка, по могућности као јуначка, али свакао не као морална смрт. Трећи пољубац („у име части“) обострано је посвећен и упућен директно части у опште с једне; али и на чување личне, полне, службене и националне части с друге стране. Схватан у хришћанском духу, он поручује да се живи у части хришћанских врлина.

Други карактеристичан начин поздрављања је са три раширена прста десне руке подигнуте благо према небу. Као најприхватљивији суд о овом поздраву, а ради уверљивости и неоспорне поуке између осталог треба погледати слику Паје Јовановића „Таковски устанак“. Иако је она уметничко дело које је рађено крајем 19. века, односно 1889. године, на њој се веома јасно виде у Срба два препознатљива поздрава. Први, са три састављена прста као слободарски и хришћански где је народ са алаткама, мајка са дететом које стоји на крсту споменика, свештеник са часним крстом а позади црква брвнара, али и други, са три раширена прста десне руке које дижу наоружани устаници. Иза њих је храст свето дрво бога Перуна из старе вере. Сви они, односно цео устанички скуп је у гробљу, којим се осоцира на претке и хришћанске и прехришћанске. Тако је кроз овај други поздрав представљен предачки култ славе, и јуначки, победоносни, односно Видовдански култ и дух части Српства. У том смислу поздрав са три раширена прста десне руке благо подигнуте према небу не треба оспоравати тим пре што јасно представља препознатљив српски бренд по духу части, ма како га неки оспоравали.

Следећи карактеристичан детаљ код Срба је узречица „бре“. Постоје различита тумачења овог израза у којима злонамерно, по тренду антисрпства се јављају и нека друга. Ова наша дивна и препознатљива а тако мила изречица „бре“ је скраћеница од речи „Брате“ где су узета прва два и последње слово (БР-ат-Е). Слично је и са појмом „побре“ који је скраћеница по сличном основу од речи „побратиме“ (ПОБР-атим-Е). Дакле, основа ове скраћенице је „брат“, односно, наш човек се другом човеку обраћа као свом брату, поштујући његово достојанство, образ и част. Уколико се ова узречица користи као прекор у смислу на пример: „Води рачуна бре!“, онда она опомиње на оно што се греши или намерава чинити, те има и ту васпитну поруку по духу достојног и часног понашања, рада и стварања.

Како је Правда без Части неостварива, то би ваљало обратити пажњу и на нашу химну. А наша химна је јединствена у Свету по томе што се позива на „Правду“, преко Бога Правде. Наиме, и поред бројних националних и светских личности, великих идеја и историјских догађаја, наш народ уместо земаљских вредности и идола (како рече један човек), узео је химну чији је идеал ПРАВДА; правду као израз свога Духа, Бића, Части и Достојанства. Борба за правду и правда је проткана кроз целу нашу историју. Правда има своју мистерију и моћ у коју верујемо као једино Исправну, Надвременску и Божанску.

Код нашег народа је позната изрека да „Правда држи земљу и градове. По том духу и вери веома је поучна мисао о Правди како је објашњава Свети Николај Велимировић у којој каже: „Утуци правду у ступ, сагори је огњем, развеј на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг Правда израсла - уздигла се као претећа гора.“

У претходном времену и данас након бројних клеветања, безразложног окривљивања, пропагандног сатанизовања и режираних измишљотина (које ће се нарочито у овој години интензивирати у склопу обележавања почетка Првог светског рата и Сарајевског атентата у смислу окривљивања Срба за изазивање светског рата итд.), остајемо упорни да смо на линији Истине, Савести, Части и Општег Добра, односно Правде; да нас Правда носи, да она ипак Постоји, да ће доћи и рећи Суд и Своје, да нам у одбрани од злонамерника нису потребне никакве пропагандне флоскуле, лагарије, измишљотине или фарсе.

Због тога нас као наук у овом тешком времену, химна „БОЖЕ ПРАВДЕ“ позива да се путем части и достојанства обједињујемо, боримо, испомажемо, јачамо, радимо, градимо и васкрсавамо на свим пољима где се остварују и бране наши најважнији национални интереси, наравно уз помоћ Русије, и поштовање, разумевање и слогу са свим добронамерним грађанима наше државе и друштва.

На крају, вреди напоменути следеће. Када су Европљани у име свих Земљана, дошли на идеју да се у Космос путем електронске слике у боји, пошаље неким евентуалним ванземаљцима порука која ће на најбољи начин представити човечанство, дата су три предлога. Први је била слика Кинеског зида, објекта који је направила људска рука и који се једини види из Космоса. Друга слика је била слика спуштања човека на Месец као доказ научног и техничко технолошког напретка, и трећа је била икона Белог Анђела из Милешеве, као слика која ће на најбољи начин представити мир, љубав и разумевање. Какво је то изванредно признање и поштовање да се од стотина хиљада уметничких сликарских дела широм света, одабере баш наша икона Белог Анђела са том поруком. На част и понос Српству, она и јесте лепота и моћ духа нашег народа.

Па нека полети наш Бели Анђео из Милешеве и пренесе свима оно што ми као народ и поред тенденциозних и злонамерних оспоравања, у свом најчеститијем бићу и духу бисмо, јесмо, имамо и носимо.

 

Београд, 01.04.2014. године

239361
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
145
256
1538
236477
4759
6771
239361
Ваш IP: 3.83.192.109
У Србији је 24.08.2019 18:01
Счетчик joomla