ГЕНОЦИД, ИСТИНА, ПРАВДА И КЛЕТВА

 Др Раде С. Н. Рајић

У светлу тужбе Хрватске за геноцид

 

Фебруар 2014.- У одбрани виталних инереса нашег народа и његове државе када се напада на све што је српско уз злонамерну пропаганду Запада и наших осведочених непријатеља, поставља се питање актуелности геноцида, истине, правде па и клетве. Ово нарочито због тога што нам прети опасност биолошког опстанка обзиром на вековни континуитет геноцида и тренд да се он понови и настави. Имајући у виду да у наслову појмови геноцид и клетва носе посебну тежину, то ће о њима бити више речи.

Невезано само за геноцид, већ и за остала дела зла, клетва може бити изречена јавно, у маси, у име појединца, или породице, групе, удружења, организација, односно дела народа. Ради потпунијег увода у тему неопходно истаћи да су код свих старих народа и њихових митологија, веровања, предања и обичаја постојале клетве, заклетве и кривоклетства. Клетве се у различитим облицима јављају и у библијским текстовима. Порука клетве ја заснована на уверењу и логици да нико не може зло чинити, а добру се надати, односно, зло чинити а ипак остати некажњен. То је тешка реч која узнемирава и неда смираја души и савести онима којима је упућена. Уско је везана за народна веровања, предања и моралне норме дотичне заједнице, а често и за заклетву, односно част. По својој изворној етичкој основи као виша невидљива духовна сила и снагом предања, долази у сукоб са неким савременим схватањима морала, показујући одређену анахроност према појединим правним и другим регулативима којима су уређени бројни друштвени односи. Ипак, деловање клетве, односно проклетства је често видљиво или препознатљиво.

 

jadovnoУколико је реч о геноциду, онда би требало имати у виду да се клетва у условима непосредне угрожености жртве, односно директне опасности по живот, изрицала гласно или у себи, са прекорним и презирним погледом, пљувањем или другим гестом памћења и негодовања. Можемо ли у том смислу претпоставити колико је таквих и појединачних и колективних клетви изречено по бројним концентрационим логорима, мучилиштима и стратиштима у Другом светском рату, као што су немачки логори попут Аушвица, или систем логора Јадовно а потом Јасеновац у Независној држави Хрватској?

Како се овде ради и о систему логора, односно државном пројекту геноцида Независне државе Хрватске, то је неопходно истаћи резултате истраживања америчког научника Грегори Стентона. Он наводи осам фаза у геноциду које су научно прихваћене: разврставање, обележавање, дехуманизација, организација, поларизација, идентификација, истребљење и порицање. На систему логора смрти у Јадовну који је по укидању аугуста 1941. обновљен у Јасеновцу ради настављања геноцидне политике Независне државе Хрватске, то се по свим наведеним фазама и данас (кроз порицање), јасно види и потврђује. Да подсетимо, истог дана 10. априла 1941. године када основана хрватска држава, тог поподнева су пристигли први затвореници у госпићки затвор. Током четири месеца постојања овог логорског система читава државна инфраструктура је учествовала у извршењу злочина геноцида.

Иако су геноцид над српским народом вршили и припадници неких других народа, припадници хрватског народа су били најбројнији и највећи злочинци како по свирепости, монструозности и садистичком уживању, тако и по броју жртава и места злочина.

Наиме, на овом континенту постоји само један једини народ кога је читава Европа јавно проклела још у првој половини 17.-ог столећа, и то управо због испољеног садизма. То су Хрвати. Тада је скована крилатица-проклетница која гласи: Сачувај нас Боже куге, глади и Хрвата!“ Овај срамни белег за читаву једну нацију испливао је на европску површину за време Тридесетогодишњег рата 1618.-1648. г. који се водио између европских католика (јужног дела) и протестаната (северног дела Европе). У овом верском рату поједине територије Централне Европе остале буквално опустошене. Највише су страдали етнички Немци. Рачуна се да је око једне трећине немачког становништва побијено а у појединим немачким областима чак и до 90 процената.

0006oisЕвропско згражавање, а посебно немачко, на Хрвате тј. на хрватске солдате и њихова недела, остало је документовано као и горе споменути натпис (крилатица-проклетница) на катедрали у источнонемачког град у Магдебургу. Овај град је за време споменутог рата био први европски град који је осетио на својој кожи и улицама садистичко биће хрватске солдатеске које ће доћи до пуног изражаја у Јасеновцу и осталим стратиштима широм НДХ.

У књизи Европска позорница из 1653. године која је изашла у Франкфурту на Мајни наводе се конкретни примери и докази о зверским хрватским злочинима, иживљавањима над цивилним становништвом и незаситом пљачкашком карактеру који су хрватски војници показали. Међутим, најстравичнија зверства је хрватска војска према истоименој књизи (други том 1679. године) починила у немачком граду Магдебургу након чега је и настала крилатица али и молитва Господу позната широм Европе. Наиме, године 1630. хрватска солдатеска је ушла у овај источнонемачки град и према историјским изворима десило се следеће: “Тада је заправо почело и пљачкање, отимање, мрцварење, срамоћење девојака и жена, и поступало се преко сваке мере ужасно и грозно. У цркви Катарине они су педесеттројици, углавном жена, сасвим немилосрдно одрубили главе. Ту су оне пронађене мртве са савијеним и преклопљеним рукама. Неке су жене приликом порођаја од тиранских војника погубљене. Уопште не може да се опише ни изрече какав је то био јад, каква беда и жалост... Они су, ипак, поред коња и нешто стоке, одвели собом у логор много жена и девица са нешто мушкараца, повезане ланцима. Женске су ту злоупотребљавали у њиховој ђаволској пожуди на бедан начин, да су многе, нарочито мале девојчице од десет или дванаест година, које такође нису поштедели, морале платити главом...”

Проф. Лазо М. Костић је поводом овог питања био децидан пишући: „Али не само да су Хрвати у овом нашем деценијуму показали свирепости којих би се сваки Хун или Авар стидео, него уопште је сва њихова историја пуна грозоте, издаја, отимачине, крађе, пљачке, убиства невиних и беспомоћних. Нема ниједног савременог народа, то значи још преосталог народа, о коме се историја тако одвратно изразила као што су Хрвати. Њихова дела описују се са пуно грозе. Гдегод су се појавили, свуда су осрамотили своје име и опоганили све који су с њима сарађивали.”

Аустроугарски вице-маршал Гхертер је оставио сличну моралну оцену хрватских војника: „Ја нисам видео у своме животу, ни чуо за звери у људском обличију попут хрватских војника. Мада су ратовали са нама и првенствено служили за застрашивање и репресију над народом, ја као човек се стидим сто су стајали у нашим редовима. У самој борби би напуштали положаје, док би веома вешто избегавали противничку војску и увек се кретали ка збеговима које су сачињавали голоруки људи, жене и деца. Када би их понекад и стизали чинили су страхоте од којих се и нама дизала коса на глави. Они су поган свету и европској култури."

Када је 1848 избила револуција у Северној Италији за отцепљење од Аустрије кроз такозвани Милански устанак, Хрвати су на челу са баном Јелачићем послати да угуше тај устанак, где су починили стравична зверства. Том приликом Маркс и Енгелс написали су следеће стихове који у преводу гласе:

Батином отерати те битанге у Дунав
Шибајући одгурати од себе ову дрску погани
Гладне просјаке, уморне од живота
Чопор бегунаца, неваљалаца, хуља, пробисвета
Хрватска г
.... људскога рода, ниске сељачке слугењаре
Које је избљувала њихова пресита земља
Да би постали бесни пустолови и да би сигурно пропали
.“

 

banjelacicИз периода Првог светског рата посебно бешчашће је показала аустро-угарска војска у којој су се зверствима и садизмом показали Хрвати. О врло специфичном облику односа Хрвата према Србима Јован Дучић пише: „Ми смо видели да до освита 19. века није било међу Србима и Хрватима него само прогона и покоља; и да се у том 19. веку политика хрватска кретала само у оквиру аустријанства и католичке пропаганде са крупним заверама против православних крајева. Никад није било, према томе, кроз небројене генерације Срба и Хрвата, ни знака националне солидарности и крвног афинитета. Ево још доказа. Кад је Србија 1804. године под Карађорђем, а затим под Милошем, дизала велике устанке за ослобођење Балкана, и кад су стварали прву хришћанску државу у нехришћанском и варварском царству на европском Истоку, ни један Хрват није, као Словен или хришћанин, дошао као добровољац да помогне тај устанак. У Србији су се јављали, осим Црногораца, још и Херцеговци, који су дали једног славног војводу; и Маћедонци, који су дали две војводе; Босанци, који су дали великог песника Филипа Вишњића, Тиртеја овог устанка; и Бокељи; и Војвођани, који су дали више официра и учене свештенике; чак и Грци, који су се солидарисали са својом ,Хетеријом’, и дали Србији једног хероја, Ригу од Фере. Само ни једног Хрвата ни од спомена! Није дошао овамо Хрват добровољац ни кад је Србија доцније војевала 1875. са Турском, ни 1885. са Бугарском, ни 1914. са Аустро-Угарском! Напротив, најкрволочнији на Дрини и Церу, на фронту, а нарочито по српским селима, били су Хрвати.”

Војвода Живојин Мишић је о Хрватима имао јасно мишљење које је стекао након обиласка Загреба, Карловца, Госпића, Глине, Сиска, Вараждина, Сушака и Огулина по захтеву регента Александра 1919. године. Након разговора са око 2000 људи из свих слојева војвода је по повратку рекао Александру следеће: „Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се ми на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице... сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш... . ствар је пропала... . Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило.” На мишљење Александра да би Хрвате у некој опцији Италијани “оберучке прихватили”, Мишић је одговорио: „Нека им је са срећом. Нека се они Хрватима усреће. Ја сам дубоко уверен да се ми њима нећемо усрећити... Ти људи су сви одреда, прозирни као чаша: незајажљиви и у толикој мери лажни и дволични да сумњам да на кугли земаљској има већих подлаца, превараната и саможивих људи... Не заборавите, Височанство, моје речи.”

Геноцид који су починиле, најчешће кажемо „хрватске усташе“ током Другог светског рата потврдио је ову Мишићеву тврдњу. Погрешно је политику и извршење геноцида над Србима окривљивати само усташе који су у пар камиона стигли из Италије, и на њих сваљивати сва зла НДХ. Ради се ипак о вишевековном верском, идеолошком и социјалном процесу. Чекао се само погодан тренутак да се он реализује. Други светски рат уз приклањање Хитеровој фашистичкој Немачкој и прећутну подршку Ватикана, оснивањем Независне државе Хрватске је био тај вековно чекан период. Видећи тај период, ондашњи министар др. Миле Будак на једном банкету у Госпићу рекао: „Један део Срба ћемо побити, други део раселити, остале ћемо превести у католичку веру и тако претопити у Хрвате. Тако ће им се затрти сваки траг, а оно што ће остати, биће зло сећање на њих.”

Средином 1942. према извештају Лукач Федора управника велике бановинске болнице у Мостару, „побијено је не мање од 700.000 Срба а 300.000 је пребегло у Србију”. У извештају дипломате Хрвата Николе Павелића у Рио де Жанеиру стоји: „Кад цивилизовани свет за то сазна, револт и индигнација биће такви да ја не знам шта ће са нама Хрватима бити. Само један детаљ: По улицама хрватских градова нуђене су на продају, сакупљене, ископане, очи Срба; по 30 до 40 очију одједном.”

Др Херман Нојбахер (хитлеров специјални опуномоћеник за Балкан) бавећи се српским питањем и хрватским злочинима, каже: „Покољ Срба од стране Хрвата спада у најсвирепије акције масовног убиства целе светске историје. Доживео сам да ми се усташке вође хвале како су заклали милион Срба, укључујући ту и одојчад, децу, жене и старце." Проценио је да је број закланих био око 700.000 Срба.

luzanogeneralМонструозна клања и мучења српске деце описао је генерал Александар Лузано. Из писма упућеног Мусолинију, поред осталог страдања у Пребиловцима, стоји следећи запис: „Дуче!....Недостају ми речи да опишем оно што сам тамо затекао. У великој школској учионици, затекао сам заклану учитељицу и 120 њених ученика! Ниједно дете није било старије од 12 година! Злочин је неумесна и невина реч – то је превазилазило свако лудило! Многима су одсекли главе и поређали их по ђачким клупама. Из распорених утроба усташе су извукле црева и, као новогодишње врпце, растегли их испод плафона и ексерима укуцали у зидове! Рој мува и несношљив смрад нису дозвољавали да се ту дуже задржимо. Приметио сам начети џак соли у ћошку и згрануто установио да су их клали полако, солећи им вратове! И таман кад смо одлазили, у задњој клупи се зачуло дечје кркљање. Пошаљем двојицу војника да виде шта је. Изнели су једног ђака, још је био у животу, дисао је са напола пресеченим гркљаном! Својим колима одвезем то јадно дете у нашу војну болницу, повратимо га свести и од њега сазнамо пуну истину о трагедији. Злочинци су најпре, на смену, силовали учитељицу Српкињу (име јој је Стана Арнаутовић) и онда је, пред децом убили. Силовали су и девојчице од осам година. За све то време, певао је силом доведени оркестар цигана и ударао у тамбуре! На вечну срамоту наше, римске цркве – и један божји човек, један жупник, у свему томе је учествовао!...“

Италијански пуковник Ђузепе Анђелини, командант пука дивизије „Краљ", је записао:

На хиљаде Срба беху ослепљени и зверски мучени, читаве породице су масакриране без икаквог обзира на пол и доб. Организатори и извршиоци често су славили клање весело се частећи, као кад су августа 1941. прославили убиство сина директора средње школе у Госпићу који је био њихова хиљадита жртва.“

Оно што на неки начин зачуђује је чињеница да је у том злочину геноцида директно или индиректно учествовало две трећине хрватског свештенства. Књига мр Лазара Лукајића „Фратри и усташе кољу”(са око 650 страница), објављена 2005. године у издању Фонда за истраживање геноцида, на најбољи и крајње уверљив, односно аргументован начин показује до ког степена религијске мржње и патолошке свести је била задојена већина хрватских свештеника и као таква заједно са усташама узела учешћа у геноциду над Србима посебно, али и над Јеврејима и Ромима.

Међународна комисија за истину о Јасеновцу је утврдила да је 1.371 католички свештеника чинио злочине у НДХ, што је било 68 % од тадашњих 2.000 свештеника. За њих 371 је поименично утврђено да су клали, убијали, мучили, силовали и чинили друга зверства. И чувени амерички научник Мајкл Бернбаум је тврдио да има имена 1.400 католичких свештеника, починилаца злочина геноцида. Истраживач и аутор књиге „Буди католик, или умри” Гојо Дакин, наводи имена са подацима за 977 католичких свештеника, са њиховим основним подацима, који су сарађивали са усташама дајући им конкретну подршку посебно у зверском клању нашег невиног становништва. Међу тим фратрима је било 27 професора и 108 доктора наука.

Имајући у виду начине обрачуна католичке цркве са друговерним посебно у ратним условима, када су им хрватске војне формације одрађивале најпрљавије и злочиначке активности са истребљивачким, односно геноцидним последицама, стиче се утисак да католичке црква за своје јачање у таквим приликама није могла наћи боље слуге у Европи од хрватског народа и њихових свештеника. Најуверљивију аргументацију за стварање народа за такве намере објашњава Др Војислав Шешељ у књизи „Римокатолички злочиначки пројекат стварања вештачке хрватске нације“. То у осталом кратким наводом истиче немачки писац Алфред Милер у свом делу „Хришћански масакр у Хрватској” поредећи раније искуства и поуке са онима из Другог светског рата на просторима НДХ: „Тек са јачањем католичанства постигнут је врхунац свих гнусоба... Слично нешто као ово у Хрватској није се појавило у Европи од времена тридесетогодишњег рата (1618-1648), најсвирепијег у феудалној Европи. Најстрашније злочине вршили су Хрвати. По доктрини Анте Старчевића о уништењу Срба, сад су они – Срби тако „третирани”, иако се зна да су Срби најжилавија раса и културно на највишем степену на целом Балкану! Али зато нису католици!”

Усташки свештеници су својим обраћањима како пре, тако и после извршеног злочина, обећавали злочинцима верски опрост од греха као што су то чинили на пример Вјекослав Мајсторовић (фра Филиповић из Јајца) и Др Срећко Перић. Фратар Филиповић је иначе надалеко познат (како је од усташа од миља називан) као „фра Вјекослав Мајсторовић“. Ово име и презиме је имало значење да се код усташа и србомржњом острашћених Хрвата вјековно слави као мајстор кољач и њихов узор. Та сатана од човека умишљајући да је „бог“ водио је са собом 12 усташа кољача као своје „апостоле“ чинећи стравичне злочине. Фрањевац Др СрећкоПерић је једне недеље пре покоља Срба, са олтара цркве у Горици код Ливна од окупљених верника – Хрвата затражио да започну клање Срба: „Браћо Хрвати, идите и кољите Србе, најприје закољите моју сестру, која се удала за Србина, а онда све Србе од реда. Када овај посао завршите, дођите к мени у цркву, где ћу вас исповиједити, па ће вам онда сви гријеси бити опроштени.“

stepinacКоликог су учешћа у геноциду имали најокорелији католички свештеници види се кроз пример изјаве Мате Мугоша, жупника из Удбине, о потреби физичког уништења Срба. Он каже: „До сада смо за католичку вјеру радили молитвеником и крстом, а сад је дошло вријеме, да радимо пушком и револвером.“ Такође је неоспорно вредна изјава шефа верског одсека при Државном равнатељству за понову, фра Динозија Јуричева када је рекао следеће: „У овој земљи не може више да живи нико осим Хрвата, јер је ово земља Хрватска, а тко се неће покрстити, ми знадемо куда ћемо с њим. Ја сам у овим горе крајевима давао очистити од пилета све до старца, а, ако буде потреба, учинит ћу то и овдје, јер данас није грехота убити ни мало дијете од 7 година (болд – Р.Р.), а коју смета нашем усташком покрету.... Немојте мислити што сам ја у свећеничкој одори, али да знадете да ја, када је потребно узмем стројницу у своје руке и таманим све до колијевке, све оно што је против усташке државе и власти.“ Таква патолошка свест је убијала и дете у мајчиној утроби, касапећи труднице.

Када се ова изјава државног и верског званичника анализира, онда је више него јасно да се на један искључив расистички начин ствара етнички чиста држава где циљ оправдава сва средства, и то прво милом ако може, а потом немилосрдном силом. Ово милом у првом таласу се остваривало кроз социјално-интересне, а потом кроз веште уцењивачке садржаје и методе. Уколико се нашао неко ко то није прихватао, унапред се „зна шта ће се са њим“. Тада су биле спремне поузданије методе реализоване у стравичним репресијама и силама терористичког и геноцидног типа. Дакле, јасно и одмах се наговештава немилосрдан обрачун у виду тоталног геноцида где се овај геноцид преноси и на домаће животиње - да се побије све живо у српском домаћинству „од пилета до старца“. По фра Јуричеву, није грех „убити ни мало дијете од седам година“ које смета таквом усташком државном и националном покрету.

Насупрот оваквим уверењима и делима, било је и свештеника који су се противили како фашисоидној државној политици тако и геноциду који се ustaseicrkvaуз наклоност већине клера на челу са кадриналом проводио на целој територији НДХ. Један од таквих честитих Хрвата је и католички свештеник из Земуна Др Гризоло. У писму које је упутио кардиналу Алојзију Степинцу, поред осталог стоји: „Пишем Вам као човјек човјеку, као хришћанин хришћанину. Накањујем се мјесецима на то, чекајући хоће ли престати ужасне вијести из Хрватске, како би могао сабрати се и мирније писати. Пуних 10 мјесеци се кољу по Хрватској, на најразноврснији начин Срби и уништавају се милијарде њихових иметака... Покољ Срба је почео од првих дана јадне Независне Државе Хрватске... Није страхота у самом убијању свега од реда: стараца, жена и дјеце, но – у убијању и страховитом дивљачком мучењу. Те невине Србе су набијали на колац, ложили им ватру на голим прсима, пекли их живе на ватри, спаљивали их у кућама и црквама, полијевали их кључалом водом и тада полијевано месо дерали и солили, копали им живима очи, резали уши, нос, језик, свећеницима резали ножем браду – скупа са кожом и месом, одсијецали им сполвило и затицали им у устима, везивали их одстрага за камионе и онда са њима јурили, пребијали су људима ноге и руке, забијали им у главу ексере, голим ексерима закуцавали за под кроз слијепо око, бацали их живе у бунаре и провалије, разбијали им гвозденим ћускијама главе, дјецу су бацали у врелу воду и ватру, у кречане, растрзали их за ноге, разбијали им главе о зидове, пребијали кичме о камење и кладе и још друга ужасна мучења извршавали, каква нормални људи ни замислити не могу...“

Дакле, тај дух садизма у оружаним хрватским формацијама се може пратити још од времена Тридесетогодишњег рата од када се може аргументовано доказати. Он је добијао на развоју и замаху током двадесетог века испољавајући пуну снагу за време Другог светског рата, при чему су значајније учешће показали не само њихов католички клер, већ и знатан део хрватског народа на челу са неким водећим интелактуалцима тога доба који се нису сврставали у редове усташа, али Србе није мање мрзело од самих усташа. Тако је примера ради, председник Удружења књижевника Хрватске, Славко Колар, није био усташа али је 1941. године, кад су Немци бомбардовали Београд, изјавио да Србе треба бомбардовати „док је тај иједан гад жив“. Познати професор књижевности Миховил Комбол такође није био усташа, али је, упркос томе, фебруара 1942. године изјавио да милион Срба треба потући да би се они који преостану прикључили Хрватима. Изјаве поменутих личности из највиших редова хрватске интелигенције речито говоре о томе колико дубоко и широко је у хрватском друштву била распрострањена мржња према Србима и идеја да се њиховим геноцидним уништавањем на најбољи начин може решити читав сплет питања која се тичу Хрватске и Хрвата, њиховог опстанка и њихове будућности.“

У том смислу, геноцид над српским народом укључујући монструозна иживљавања над женама и децом као и рушење српских споменика културе како за време Другог тако и за време Отаџбинског рата од 1991. године није никакав нововековни изум већ један злокобан начин националне самореализације у Хрвата. На такву поражавајућу свест указује песник и дипломата Јован Дучић у поеми о Хрватима:

 

Ти не знаде мрети крај сломљеног мача
на пољима родним, бранећи их часно
китио си цвећем сваког освајача,
певајућ’ му химне, бестидно и гласно.

 

Слободу си вечно, закржљала расо,
чек’о да донесу туђи бајонети,
по горама својим туђа стада пас’о,
јер достојно не знаш за слободу мрети.

 

Покажи ми редом витезе твог рода,
што балчаком с руку сломише ти ланце,
где је Карађорђе твојега народа,
покажи ми твоје Термопилске кланце.

 

С туђинском си камом пузио по блату
с крволоштвом звера, погане хијене,
да би мучки удар с леђа дао брату,
и убио пород у утроби жене.

 

Још безбројна гробља затравио ниси,
а крваву каму у недрима скриваш
с вешала старих нови коноп виси
у сумраку ума новог газду сниваш.

 

Бранио си земљу од нејачи наше,
из колевке пио крв невине деце,
под знамење срама уз име усташе,
ставио си Христа, слободу и свеце.

 

У безумљу гледаш ко ће нове каме
оштрије и љуће опет да ти скује
чију ли ћеш пушку објесит' о раме,
ко најбоље уме да ти командује.

 

ruzveltШта даље рећи када су Хрвати имали Независну државу Хрватску са „државником на челу“ који је у кабинету на свом радном столу при дочеку италијанског ратног дописника новинара Курција Малапатреа имао кошарицу са двадесет килограма људских (српских) очију. Сазнајући за злочине који су чинили Хрвати закључно са Првим светским ратом, амерички председник Теодор Рузвелт је препоручио свету да „Хрвате треба ставити под старатељство". . У контексту теме овог чланка, вредело би поставити следеће питање: Да је којим случајем могао да буде савременик Другог светског рата, какве ли би тек онда донео оцене и препоруке за кажњавање злочина геноцида које почини хрватски народ у њиховој првој толико чеканој - Независној Држави Хрватској?

Оно што је ипак неоспорно су тешке боли стравично мучених, кланих и зверски убијаних Срба, од деце до најстаријих, које као да носе заједничку клетву. Такву клетву је песник и уме свих њих препознао и у песму записао, али како каже: „Упркос хришћанском и људском противљењу записати морао октобра Љета Господњег 1996-е у Белом Манастиру“ Мићо Јелић Грновић.

 

СРПСКА КЛЕТВА

  

Ако због казне Божје

За онолике српске

Очи повађене

Злотвори наши обневидите

Не прогледали

 Док не сагледали

 Откуд вас зло сустигло

 

Ако оглуви пород и род вам

За уши онолике

Српске одрезане

Не прочули

Док не окајали

 

Ако онијеми вам

Унуче и праунуче

За онолике

Ишчупане српске језике

 Не проговорили

Док не сазнали

Шта сте нам направили

 

Ако вам сјеме

 Снјетљиво буде

 Док од нас

 Не тражили затртог сјемена

 Од вашег рода не имали

 

Ако будете кљасти

И богаљи

Док нас не замолили

 Не проходали

 

Ако вас пошаст снађе

Не утекли док се нас

Не сјетили

 

Не здравили док Србина

Не пољубили

Не умрли док вас ми

Не исповедили

Не женили не удали

Док нас не питали

За силовања чеда наших

Болом боловали дак нас

На опрост не позвали

 

Тугом туговали

Док нас не оплакали

Не орали не копали

Док нам гробља

Не опојали

 

Где год сте нас уболи

Живу рану имали

Док ијед из себе

Не избљували

А потом поново

Прогутали

У клупко се савијали

 

Не скућили док нас

У њедра не примили

Ни ручали ни пили

Док нам не наздравили

 

Ни легли ни устали

Док нас се не сјетили

Умјесто светаца својих

Слике мртвих наших узимали

Ко иконе свете

Да вам вјечно

Пред очима пријете

 

Коло не заиграли

Док га ми не завели

Зло кад своје спознали

Ми вам опростили

А дотле живи били

И нашу муку мучили

А ми би смо вам опростили

Да сами себе нисте

То што јесте направили.

 

NDHКако разумети Хрвате који још увек не могу већински, организовано, категорично и јасно, да се одреде и осуде такву државу и њену политику геноцида и зла, те са извињењем и покајањем затраже опрост од нашег народа.

 

Зар је могуће да још увек у хрватском народу постоје уверења у типу изјаве министара спољних послова НДХ Младена Лорковића дате у Доњем Михољцу 27.јула 1941. године због чега треба очистити НДХ од Срба методом геноцида. Том приликом је рекао: „Усташки покрет инзистира на енергичном решењу српског проблема у хрватској. Они што се налазе с друге стране Саве и Дрине деру се да смо нетрпељиви, да нехумано поступамо према Србима. Ми одговарамо свима да је дужност Хрватске владе да поступа тако да Хрватска припада само Хрватима. Наша дужност је да заувијек ушуткамо оне елементе који су највише допринели да Хрватска 1918. падне под српску власт. Једном речју, морамо истребити Србе у Хрватској! (Овде ваља имати у виду у Србе католике, који би према овој претњи, морали што пре то боље да се изјасне као Хрвати. Прим. Р.Р.) То је наша дужност и то ћемо урадити. Ићи ћемо до краја, не обазирући се на оно што говоре они преко Саве и Дрине у име осећања човјечности. Хрватска влада под вођством нашег дивног Поглавника узела је у своје способне руке рјешавање овог проблема и ријешити ће га темељито.“

Како их уопште разумети и данас кад на спортским теренима или другим манифестацијама и даље изражавају патолошу мржњу усташког типа попут на пример скандирања публике „Убиј Србина!“ што се чуло 4. фебруара ове године на кошаркашкој утакмици у Загребу између Цибоне и Партизана, а да према таквим поступцима нема у држави и народу врло јасне осуде, те ефикасне и дорбонамерне реакције. Како опет разумети Хрвате и њихову државу кад нису били у стању да покажу елементарну дозу дистанцирања од злочина геноцида система логора Јадовно приликом обележавања 70-це његовог затварања, где се уз пут од Госпића до Јадовна налазила табла као путни саобраћајни знак са натписом патолошко-циничне и усташко-сатанистичке поруке. „Добро дошли у Јадовно“.

Познат је и случај фудбалера Јосипа Шимунића. Он је након завршетка утакмице Хрватска - Исланд, узео микрофон и са центра максимирског стадиона обратио се публици узвиком „За дом!“. Око 30000 навијача одговара громогласно „Спремни!“. Имајући у виду овај карактеристичан zgu110усташки поздрав (али и натпис на табли пред Шарановом јамом Јадовна 1941. године), то је било експонирање усташтва на отвореној, не само спортској сцени. Све је то преносила државна телевизија уз речи водитеља да је публика величанствена. Након неколико сати преко интернета овај догађај усташког духа је добио подршку скоро сто хиљада поштоваоца. Ипак, оно што је посебно важно истаћи је чињеница да сутрадан није било ниједне службене реакције од председника или Владе Хрватске. Реаговало је неколико новинара. Поједина оправдања за поступак Жимунића деловала су смешно и наивно. У суштини, није он крив за јавно показивање усташтва у Загребу. Био је само иницијална каписла стално присутног антисрпства на темељима мржње и геноцида.

Како разумети њихову колективну историју у којој знатан утицај има саможиви егоизам клерикалног духа; у којем онај усташке психопатолошке природе у појединим (фашисоидним) периодима добија државни легитимитет уз јавну али и прећудну подршку већег дела хрватског народа?

Додуше, конвертитска свест много тога објашњава. Др Томослав Богавац каже: „Кад говоримо о понашању конвертита, морамо имати на уму бар две чињенице. Када човек поткупљивањем или силом постаје нешто друго, његов сизерен ће све чинити да га у потпуности инструментализује. Присиљаваће га да уништава сведоке свог конвертитства. Нигде као на Балкану, посредством католичке цркве и ислама, народ није толико инструментализован да служи циљевима тих конфесија, односно сила које стоје иза њих. Одвојивши се од свог корена, конвертит живи у другом амбијенту. Клања се другим идолима, прихвата туђу културу, обичаје и с временом се у њему разграђује стара, а формира нова духовна свест. То су историјске чињенице. Друго су психолошке основе конвертита према својим коренима. Када је једном подлегао утицају силе, често је био принуђен да се брутално обрачунава са својим сународницима. А то ствара дубок психолошки јаз између конвертита и нације из које је потекао. И Аустријанци, и Хрвати, и Турци максимално су се трудили да тај јаз продубе и конвертите упрегну у геноцидни процес затирања својих корена.“

logoriПозната је чињеница, да је највећи проценат данашњих Хрвата настао углавном кроз разне форме уцена и насилног покатоличавања Срба. То у својој књизи „Римокатолички злочиначки пројекат стварања вештачке хрватске нације“ изванредно објашњава и потврђује др. Војислав Шешељ. Да је већина Хрвата српског корена наводи и руски генерал Гурко у „Варшавском дневнику“ за месец октобар 1894. године када је о својој посети Загребу написао и ово: „Дошао сам у столицу покатоличеног Српства“. По неким проценама преко 70% данашњих Хрвата су српског етничког корена. У осталом све наведене изјаве и цитати су речене на потпуно нама разумљивом, односно српском језику.

Најпознатији хрватски позоришни режисер Божидар Виолић, у интервјуу загребачком "Глобусу", објашњавајући проблеме са којима се сусреће због свог национално некоректног језика са понеким србизмом, који се „разликује“ од новокомпонованог хрватског, образложио речима: „Ми Хрвати смо ионако склепан народ.“ На овакву изјаву једног веома угледног и цењеног Хрвата њихова јавност није смела да отворено реагује схватајући суштину истине хрватског културолошког, националног и државног„успона“.

Завлачењем истине у лавиринте лажи, правде у подземља егоизма и бешчашћа, патриотизма у сфере расизма, мржње и србофобије, уз католичку политику и формулу за ликвидацију становништва коју је лансирао Миле Будак, готово да је немогуће очекивати суштинско разумевање унутрашњег зла које ту постоји и истинског покајања на путу ка хуманизму и човечности. Уколико се евентуално појави неки појединац који из тог угла види суштину и дубину проблема геноцида у хрватском народу, онда такав бива безскрупулозно нападан и оклеветан без озбиљне друштвене или државне заштите, попут ситуације у којој је био бањалучки бискуп Алфред Пихлер. Он је у честитки својим верницима за Божић 1963. године, затражио опрост од православаца за злочине почињене над њима у Другом светском рату. У обраћању верницима, он им поред осталог пише: „У овој земљи су у Другом светском рату многа наша браћа православне вјере погинула зато што су православци. Они који су их убијали имали су католички крсни лист. Звали су се католици. И ти кршћани убијали су друге људе, такођер кршћане, зато што нису Хрвати и католици. Ми болно признајемо ту страшну заблуду тих залуталих људи, па молимо нашу браћу православне вјере да нам опросте као што је Крист на крижу свима опростио. Уједно и ми опраштамо свима, ако су нас можда мрзили или нам неправду чинили." Због ове поруке и јасног става, овај часни Немац је био критикован и малтретиран од стране своје пастве.

Недозвољавајући истини да изађе на видело (части да је брани, и правди да је устоличи), иду разна ранија и савремена извртања чињеница, минимизација геноцида, злоупотребе ангажоване науке, изналажења којекавих оправдања итд. На том пољу је и пример циљно ангажованог „научника“ немачког историчара Александра Корба који је докторирао на теми Јасеновца. Он је извео закључак, односно „доказао“ да над Србима није извршен геноцид. Ово истиче кроз образложења да су то случајеви појединачних ратних злочина, разних екцеса, природних непогода, глади и сл. Што је још поразније, његови „валидни документи“ које он једино признаје су му усташког порекла.

naslovustaseУз све претходно, овде је неопходно изнети податак да је током 20. века страдало скоро 4 милиона Срба, односно око 50% наше биолошке масе, при чему је огромна већина страдала у планском и систематском геноциду најмонструознијег типа. На пример, током Другог светског рата, бројне жртве су утапане у Саву, Дунав и Дрину. Масовне гробнице Јасеновачких и других логора смрти су неми сведоци ових злочина. Али, „јаме ждерњаче српског народа“ како их назива Дане Ластавица, аутор једне од књига о геноциду су посебна прича. Наиме, око 110 јама само у Лици, на Кордуну 40 и Босни и Херцеговини 178 јама, послужиле су као места мучења и ликвидације нашег народа.

На европском тлу, тешко да постоји држава као што је Хрватска, са толиком концентрацијом места извршеног геноцида над другим народом (овде српским) уз систематско и потпуно затирање његових вековних кућа и огњишта. Међутим, сва та места: знана и незнана, са споменицима или без њих, забетонирана или затрављена, преорана па засејана, скрнављена па минирана, - непобитно и трајно, духовно и морално, клетвом опомињу, куну и проклињу све починиоце и њихове потомке по мери одговорности, озбиљности, карактеру и части, односно безчасти.

Монструозним убијањима не само одраслих мушкараца, већ посебно жена и деце (само у Јасеновцу је убијено око 110,000 српске деце), смишљено се ишло на биолошко истребљење српског народа. Рушењем и паљењем кућа плански су уништавана огњишта, породична и национална. Уз разбијања и раскопавања гробаља, и паљења и рушења културно-историјских споменика, вршено је систематско затирање постојања Срба на територијама његовог вековног живљења, рада и стварања. Јаме ждерњаче, као и споменуте реке и небројене масовне, групне и друге гробнице, су само једни од немих сведока таквог манструозног дела, које не смемо да заборавимо, нити без хрватског покајања и молбе да опростимо.

ustase12По тој изворности подсећања, као да се и душе мучених и уморених, злостављаних и понижаваних људи, стараца, жена и деце, уздижу на небо, немајући смираја док се правда не задовољи. Оне опомињу, прво, своје живе, односно сународнике на обавезу памћења и залагања за кажњавање злочинаца, односно њихових сународњака примереном мером; а друго, оне путем више духовне силе подстичу кажњавање злочинаца уколико су на своју руку таква зверства чинили, односно подстичу задовољење истине и правде санкционисањем те врсте зла код народа из којег су злочинци потекли уколико се ради о планском и организованом геноциду директно или индиректно подстицаном од званичних државних органа.

Да постоји један континуитет таквих злодела вреди подестити да је на просторима бивше Југославије од 1991. до 1996. године формирано 778 логора за Србе, од тога у Босни и Херцеговини 536, у Хрватској 221 и у Словенији 21. У тим логорима примењивано је укупно 154 метода иживљавања, убијања и терорисања и то: 13 метода убијања, 95 метода мучења, 16 метода психолошког застрашивања и 5 метода уцењивања. Кроз упознавање са овим садржајима у којима су не само злочинци, већ и њихови истомишљеници и налогодавци, уживали у мучењима, садизму, крволочству и патолошким нагонима, могу се само претпостављати клетве логораша страдалника и мученика у овим затворима.

Уз ову врсту клетве од стране жртава, значајно је поставити и питање: Колико је само клетви било изречено или се и даље изричу, не само у виду јавно изнетог става, већ као унутрашњи израз суда савести код бројних посетилаца спомен обележја концентрационих логора и споменика тих страдалника (као и читалаца књига о геноциду, или гледаоца оригиналних докумената и документарних филмова), а који нису чак ни припадници сатрвених народа?

Када се клетва покреће против некога на основу лажних информација, злонамерно или на било који други начин непоштено, односно башчасно, онда се на њено испуњење не може рачунати. Чак што више, може се „та виша духовна (па и божија) сила“ окренути против онога ко клевеће. Наиме, једно је бацити клетву или је покренути, уколико она подразумева озбиљност и искреност у тежњи за кажњавање починиоца за нанесено зло или неправду. Друго је измишљати, или умишљати па клеветати, јер оно подразумева лагање, злонамерност, тенденциозност, непоштење и у коначном бешчасност. Онај на кога је таква врста клетве „бачена“ свестан је да је производ неодмерености, лажи, неозбиљности, зле намере или пакости, што отупљује и разбија њену етичку и моралну основу говорећи више о ономе који клевеће, него ли што штете наноси ономе на кога се злонамерно упућује.

Према томе, да би клетва имала снагу више духовне силе, ипак мора да почива на часној намери онога ко је покреће, а не на неморалу, лажима, егоизму, пакостима, материјалним или другим интересима. Отуда и којекакве измишљотине и лагарије, односно монтиране или режиране „истине“ о некаквом геноциду, уз исцениране па пропагандом напумпаване догађаје којих је било доста против нашег народа, немају истину као темељ, морал као водиљу, савест као оцену, част као коректора и правду као циљ. У моралном смислу овакви насртаји не треба да нас оптерећују, мада се од њих морамо чувати у свим приликама обзиром да са бешчашћем, односно сатанизацијом наступају. Коначно, Бог је Истина и Правда, која кад тад стиже, суди и пресуђује по Образу који је, како ко и како где, показивао и остваривао.

А наша химна је јединствена на свету по томе што се позива на „Правду“, преко Бога Правде. Наиме, и поред бројни националних и светских личности, великих идеја и историјских догађаја, наш народ уместо земаљских вредности и идола (како рече један човек), узео је химну чији је идеал ПРАВДА; правду као израз свога Духа, Бића, Части и Достојанства. Она је проткана кроз целу нашу историју. Има своју мистерију и моћ у коју верујемо као једино Исправну, Надвременску и Божанску.

Код нашег народа је позната изрека да Правда држи земљу и градове. По том духу и вери веома је поучна мисао о Правди како је објашњава Свети Николај Велимировић у којој каже: „Утуци правду у ступ, сагори је огњем, развеј на четири ветра, па лези да спаваш. Кад се пробудиш, а оно гле, унаокруг Правда израсла - уздигла се као претећа гора.“

У претходном времену и данас након бројних клеветања, безразложног окривљивања, пропагандног сатанизовања, режираних измишљотина (које ће се нарочито у овој години интензивирати у склопу обележавања почетка Првог светског рата и Сарајeвског атентата у смислу окривљивања Срба за изазивање светског рата итд.), остајемо упорни да смо на линији истине, савести, части и општег добра, односно Правде; да нас Правда носи, да она ипак Постоји, да ће доћи и рећи Суд и Своје, да нам у одбрани од злонамерника или клеветника нису потребне никакве пропагандне флоскуле, лагарије, измишљотине или фарсе.

 

bozepravdeЗбог тога нас као наук у овом тешком времену када се напада све што је српско, химна „БОЖЕ ПРАВДЕ“ позива да се обједињујемо, боримо, испомажемо, јачамо, радимо, градимо и васкрсавамо на свим пољима где се остварују и бране наши најважнији национални интереси, наравно уз помоћ Русије, и поштовање, разумевање и слогу са свим добронамерним грађанима наше државе и друштва.

 

 


 

 

 

 

 

 

 

238714
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
68
235
891
236477
4112
6771
238714
Ваш IP: 18.206.15.215
У Србији је 22.08.2019 04:53
Счетчик joomla