Сретење-дан државности и војске

15.02.2013.-Србија слави Дан државности и Дан Војске на велики верски празник Сретење, када је пре 209 година почео Први српски устанак за коначно ослобођење од турског ропства, а истог дана 1835. донет први Устав тадашње српске кнежевине.Овај датум је један од најбитнијих у политичком, културном и историјском календару Србије. Дан државности Србије се славио до настанка Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, након чега је укинут, да би у Србији поново почео да се слави од 2002. године.

15. фебруар 1835. донет је Сретењски устав, први устав Србије, један од најмодернијих, најдемократскијих и најлибералнијих устава свог доба. Њиме је у Србији укинут феудализам (међу првима у Европи) и уједно је представљао најисточнији одблесак Француске револуције.

 

Узроци доношења Устава од 1835. су пре свега изложени у карактеру владавине тадашњег кнеза Милоша Обреновића. Кнез је успео да се уз турску подршку уздигне на ранг „баш кнеза“ или врховног кнеза. Након Другог српског устанка, главни кнежев такмац у власти је била Народна канцеларија, претворена 1826. у Београдски суд. Незадовољство Милошевим апсолутизмом је довело до дизања многобројних буна. Њихов циљ је био ограничити Милошеву власт. Милетина буна (јануар 1835) је била непосредан повод за доношење устава.
Устав је донет у Крагујевцу на скупштини на Сретење 2/15. фебруара 1835, те се назива „Сретењски устав“. Имао је 14 глава и 142 члана који Србију дефинишу као независну кнежевину подељену у округе, срезове и општине.

 

Садржај Устава

У члану 1. ("Сербія э неразделно, и у правлению свом независимо Княжество по признанию Султана Махмуда Другога и Императора Николая Првога") проглашено је да статус српске државе зависи од турског султана и руског цара.
У члану 5. проглашено је начело поделе власти на законодатељну, законоизвршитељну и судску. Но, ово начело није доследно спроведено.
Централни органи власти су: 1. кнез 2. државни совјет и 3. народна скупштина, док „власти српске” чине само кнез и савет.
Кнез је неприкосновена и неодговорна личност. Шеф је државе. Послушавши Државни совјет, даје законе и уредбе. Његово достојанство је наследно. Наслеђују мушки потомци, ако их нема мушки потомци кнежевог брата, ако ни њих нема мушки потомци кнежевих кћерки.
Државни совјет је тело којим су српски великаши настојали ограничити кнежеву власт. То је својеврстан олигархијски орган. Чланови совјета су председник, секретар, неодређен број саветника и попечитељи (министри).
Право законодавне иницијативе имају кнез и Државни совјет. Законодавни органи су кнез и совјет чије чланове именује кнез. Кнез има право да два пута одбије законски предлог. Трећи пут га усваја ако не иде на „пагубу” народа, устава или државе.
Извршну власт деле кнез и Државни совјет. Совјет у свом саставу има шест попечитељстава: спољашњи послови, унутрашњи послови, правосуђе, финансије, војска и просвета. Попечитељи не образују колегијално тело — владу. За свој рад одговорни су кнезу који их може сменити, али они и даље остају у Совјету као саветници. Саветници су одговорни за оно што чине и не чине. Нису политички одговорни, али одговарају за кршење устава, права грађана, повреду султанове и кнежеве личности.

Исход Устава

Настао према пројекту Димитрија Давидовића, који је био поштовалац француских институција, Сретењски устав је убрзо опозван због протеста Турске, Аустрије и Русије, које су га сматрале претерано либералним. Укинуо га је кнез Милош под поменутим притисцима.
У деценијама које су уследиле "Стара Србија" је стално била подручје појачаног терора и различитих настојања тадашњих империја да спрече обнављање српске државе на Балкану.
Зато је Србија међународно призната тек на Берлинском конгресу 1878. године, после победе у руско-турском рату, али се сматра да је с Првим српским устанком почела духовна и државна обнова српског народа.

Значај

Сретењски устав је први модерни српски устав. У њему су изражене потребе српског друштва: национална еманципација, разбијање феудалних установа и аутократске владавине. Устав је рађен по узору на француске уставне повеље од 1814. и 1830. и белгијски устав од 1831. године. Сретењски устав је такође један од првих демократских устава у Европи.

Први српски устанак

Устанак је подигнут у Орашцу код Тополе 15. фебруара 1804. године, а непосредан повод била је "сеча кнезова", односно убиство четворице српских првака у јануару, што је изазвала силно огорчење у народу.
Одлука о подизању устанка донета је на великом народном збору у Орашцу 15. фебруара, а на чело буне против дахија стао је вожд Ђорђе Петровић од Турака назван Карађорђе (Црни).
У прво време устанак је имао карактер борбе против јаничарских силеџија, али раја није хтела да положи оружје, без гаранције једне стране силе, ни након што је портин изасланик из Босне, Бећир-паша у августу наредио убиство четворице главних дахија у настојању да смири буну.
Срби су наставили да пружају снажан оружани отпор и тражили везе с Аустријом и Русијом, па се тако борба против дахија развила у борбу против три и по века турске тираније и власти.
У наредних неколико година устаничка војска, под вођством Карађорђа разбила је турске снаге у чувеним биткама код Иванковца, Делиграда, Мишара, на Суводолу, у Београду и другим местима и ослободила готово целу територију тадашњег Београдског пашалука.

Србија на ветрометини ондашњих светских сила

Први српски устанак је угушен 1813. године, али је две године касније букнуо други и тада је Србија имала великог заштитника у моћном руском царству све до 1830. када је на основу султановог хатишерифа постала вазална држава турског царства.
Сви успеси постигнути потом, између 1815. и 1833. године, имали су извориште у Првом устанку који је развио борбене и организаторске способности српског народа.
Управо зато што се Првом српском устанку јављају први организовани облици оружане силе будуће српске државе, Сретење се слави и као дан Војске Србије. Тиме се показује континуитет војног организовања у Србији и повезаност српске државе и војске.
Успеси у Првом и Другом устанку, познати у европској историји као "српска револуција", омогућили су да у време владавине кнеза Милоша Обреновића буду ударени темељи модерне српске нације и државе.

Сретење као црквени празник

СРЕТЕЊЕ ГОСПОДЊЕ (грч: Υπαπαντής του Χριστού), празник којим се прославља увођење малог Исуса у Јерусалимски храм, што представља сусрет Бога са својим народом, одн. Црквом коју представља Симеон Богопримац. По том свом карактеру овај празник је добио своје име. Празнује се 2./15. фебруара.

По Мојсијевом закону, жена се након порода сматрала нечистом четрдесет дана. После тога морала је ићи у храм да принесе једно јагње од годину дана да би се очистила од греха. Оне сиромашнијег стања давале су две грлице или два голуба. Исто тако, првенац, како од рода људског или од стоке, морао се посветити Богу. За мушку децу се морао дати откуп од пет сикала сребра. Нигде се не спомиње да је за Исуса, као првенца, дат откуп: јер је он дао себе у откуп за све, и зато што је мајка Исусова била сиромашна и што је Исус целог свог живота на земљи био Богу посвећен. Када је Исусу било четрдесет дана од рођења, Марија је са Јосифом и бебом Исусом отишла у Јерусалимски храм и принела Богу на жртву само два млада голуба. У храму је био побожни старац Симеун, који је живео у Јерусалиму, и коме је Бог обећао да неће умрети док не види свога Спаситеља. Старац је у Исусу познао обећаног Месију, благословио га и захвалио Богу што му је омогућио да види Спаситеља. Том приликом старац је и Марији прорекао тешке тренутке у животу, све због њеног сина: "Гле овај лежи (сада као мали) да многе (силне) обори и подигне (ниште) у Израиљу; а и да буде знак против кога ће се говорити. Α и теби самој прошће нож душу, да се (тако) открију мисли многих срдаца" (Лк 2,34-35). Због овог догађаја, тј. сретења малог Исуса са праведним Симеоном, и сам дан се зове Сретење. Празник је установљен још у најстаријем добу Хришћанства, али се свечано почео прослављати тек око 541-542. године, за време цара Јустинијана. У Цариграду и околини се беше појавио велики помор, који је за три месеца однео десет хиљада људи, а у Антиохији се јавише јаки земљотреси. На Сретење су држана велика народно-свечана молетствија и невоље су престале.
Овај празник Црква слави 2./15. фебруара, но ако се деси да пада у Чисти Понедељак (тј. прве недеље Великог поста), његово се празновање преноси и Сирну, тј. Белу Недељу.

 

 

244808
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
106
481
2220
241297
3741
6465
244808
Ваш IP: 34.204.176.189
У Србији је 16.09.2019 12:41
Счетчик joomla