Обележавање годишњице Топличког устанка

топлички устанакПрокупље, 26.02.2017- Данас ће у овом граду на југу Србије, бити обележено 100 година од избијања чувеног Топличког устанка. Поред  званичника државе, војске, цркве, манифестацији ће присуствовати и делагицаја Главног одбора „Патриотског фронта“.

Топлички устанак је био српски устанак, подигнут у Куршумлији, Косаници, против бугарске и аустроугарске окупације за време Првог светског рата. То је био једини устанак у некој окупираној држави током целог Првог светског рата. Устанак је трајао месец дана, а непосредан повод устанка је мобилизација коју су бугарске власти хтеле да изврше на територији Топлице, Јабланице и Пусте реке. Вође Топличког устанка су били четнички комаданти: Коста Пећанац и Коста Војновић. Српски устаници су подигли на ноге 6.000 бораца, од чега је половина погинула у борбама са окупаторима, до су бугарске окупационе власти по окончању Топличког устанка, убиле преко 20.000 Срба у Пироту, Нишу, Куршумлији, Јабланици, Прокупљу... као освету за устанак.

Одлука о подизању устанка донета је на састанку у Обилићу код Бојника, када је Војиновић добио квојнивовићтитулу војводе. Пећанац је, као шеф Централног комитета, био овлашћен да прогласи почетак устанка. Но, то ће учинити Војиновић, 28. фебруара 1917. године у Куршумлији. Када су устаници започели борбу за ослобођење Прокупља, Војиновић и Пећанац су стигли заједно, а када је варош ослобођена, на састанку Пећанац је још једном замерио Војиновићу што је преуранио са устанком. Војиновић се томе, као и другим Пећанчевим предлозима, оштро супротставио. Чак је потегао и револвер, називајући Пећанчеве поступке кукавичким, наглашавајући да народну вољу нико не може да оспори. После овог сукоба, Пећанац се повукао и сву власт препустио Војиновићу. Војиновић је преместио у Прокупље свој штаб и почео да ради на организацији власти и живота у граду. За команданта града поставио је Марка Павловића, формирао је суд и написао законе по којима ће се судити. За разлику од инертног Пећанца, Војиновић је покренуо низ акција у Прокупљу. У цркви Светог Прокопија приредио је свечану велику службу, а да би подигао морал становништва, организовао забаву у кафани Југ Богдан. Коста Војиновић, иако није био школовао за војнички позив, био је сналажљив у датој ситуацији, на чему су му могли позавидети многи ратни стратези и војсковође.

Као добар официр и вођа устанка, много је полагао на дисциплину, али је своје ратне другове волео и поштовао. У сукобе са окупаторима увек је ишао први. Због тога, али и због осталих људских врлина, устаници и народ су га ценили и волели. Велику пажњу посвећивао је обавештајном раду, што му је омогућило да се у многим ситуацијама супротстави надмоћном непријатељу. Када је требало бранити слободну територију, Војиновић је држао линију фронта од Мрамора до Дољевца. На тој је линији, од 4. до Kosta Milovanovic Пећанац10. марта био Пећанац, јер је Војиновић учествовао у ослобађању Блаца, а такође и настојао да спречи продор окупатора из правца Крушевца. Пећанац је распустио фронт и предао Прокупље непријатељу без борбе, замерајући Војиновићу што није напао Ниш. Коста Војиновић је у то време на Мрамору копаоничком постигао највећу победу у устанку када је 14. марта просто сатро аустроугарску јединицу. Окупатор је јаким снагама поново запосео ослобођену територију и сву пажњу усмерио на ликвидирање Војиновића и његовог одреда. Но, и у тако тешким тренуцима по преостале устанике и целокупно српско становништво на територији раније захваћеној устанком, Војиновић је нанео тежак ударац Бугарима на брду Каљаја код села Гргура, априла 1917. године. Аустроугарска команда схватила је да неће бити мира на овим просторима док је Војиновић у животу. Зато су расписали потерницу за њим, уценивши његову главу на 40.000 круна. Војиновић је започео преписку са представницима окупационе власти о предаји, не пристајући ни на какве услове и уцене.

Са Пећанцем се Војиновић последњи пут срео у селу Ђушница 16. јула 1917. И на том састанку је дошло до расправе, али су се ипак договорили да рејон леве обале Топлице држи Војиновић. У тако тешкој ситуацији, у Вичи је организован састанак свих устаника којим је председавао Војиновић. Како он није могао да успостави контакт са Врховном командом, написао је извештај и одређена је група која је требало да га достави Врховној команди. Тројица од изабраних стигли су до Солунског фронта и предали писма четничког војводе Војиновића српској Врховној команди. Устанак је сваким даном јењавао. Многи устаници су се предавали и ступали у службу окупационих трупа, предводећи их у потерама против четника. На мегдану је остао само Коста Војиновић са својим одредом, који се из дана у дан бројчано смањивао. Тешки дани за Војиновића и његове саборце дошли су након топлица191715. октобра 1917. Тога дана одред је доживео тежак пораз од потера окупационих трупа, недалеко од извора Топлице, на месту Ливадице-Ивљак. У борби је погинуло 18 бораца, међу којима и Војиновићева љубав Станка Петровић (девојачко Димић), а 10 бораца је рањено. Војвода Коста Војиновић је рањен у ногу. Све потере је вешто избегавао до 23. децембра. Тога дана пронашла га је бугарска потера у воденици на Гргурском потоку, у друштву четири саборца. Не могавши да се супротстави потери, Војиновић је испунио обећање да се неће жив предати у руке непријатељу. Оставио је забелешку да га сахране на месту погибије. Бугари су му ту жељу испунили, али тек пошто су његово тело изложили у Куршумлији. До вароши су његове посмртне остатке довезли саоницама, позвали становнике Куршумлије и околине да се увере у војводину смрт, а затим су га вратили на месту где је извршио самоубиство и сахранили у једној јарузи крај воденице. По завршетку Првог светског рата резервни поручник Вукоје Тодоровић, Војиновићев ближи рођак по мајци, ископао је његове посмртне остатке, сахранио их на гробљу поред гргурске цркве и поставио скромно спомен-обележје.

топл устанакНа том месту подигнут је 1940. године монументални споменик, дело вајара Ристе Стијовића.

Јуначком смрћу Коста Војиновић је отишао у легенду. Његови саборци и становништво Топлице никада нису заборавили лик и дело четничког војводе Косте Војиновића Косовца. Оно је уткано у традицију о Топличком устанку, која се писаном и усменом речју преносила са колена на колено. У колективном памћењу, Војиновић је остао као неустрашиви јунак, борац за слободу и достојанство свога народа.