Сретење- Дан државности Републике Србије

dan-drzavnosti-sretenje-ustav-srbije-1360888417-26846915.02.2017- Национални празник Сретење – Дан државности Србије обележава се 15. и 16. фебруара у спомен на 15. фебруар 1804. године, када је у Орашцу код Аранђеловца, под Карађорђевим вођством, донета одлука о почетку оружаног устанка против отоманске власти (Први српски устанак), као и на 15. фебруар 1835. године када је на скупштини у Крагујевцу проглашен први устав у нашој историји – Устав Кнежевине Србије, познат и као Сретењски устав.
Република Србија обележава национални празник од 2001. године. Одбори „Патриотског фронта" учествоваће на манифестацијама уприличеним у част празника у Новом Саду, Београду и другим местима у земљи.
Први српски устанак представља почетак српске револуције, која је по мишљењима историчара трајала до 1815. године, односно заједно са Другим српским устанком.
prvi srpski ustanakПостоје ставови по којима се револуција завршава са турским хатишерифом из 1830, па чак и оних који сежу до 1918. и краја Првог светског рата. У сваком случају, Први српски устанак је почетак српске борбе за ослобођење, односно представља рађање српске модерне државе у 19. веку. Као такав он заузима веома посебно место у историји Српског народа и државе, те се његов почетак данас обележава као Дан Државности Републике Србије, 15. фебруар.
Први српски устанак је покренут као реакција на јаничарски режим у Беорадском пашалуку, а као своје циљеве је имао ослобођење од Турака, васкрс српске државе и изградњу нових државних институција, укидање феудализма и културни препород. За почетак устанка, узима се скуп народних првака, махом из Шумадије у целу Орашац, на мсету познатом као Марићевића јаруга 2. Фебруара 1804. по јулијанском календару, односно 15. фебруара по грегоријанском календару. На скупу је за вожда-врховног војводу изабран Ђорђе Петровић – Карађорђе и већ тада се донела одлука о покретању акције против Турака. Истог дана, устаници су напали турске јединице широм крагујевачке нахије. Српска устаничка војска, иако сељачка по свом карактеру, није била без искуства. Прве устаничке јединице су чиниле народне старешине и виђениј људи, а sretenje-praznik-ustav-ustanak-karadorde-1360841032-268115око њих се потом окупила народна војска, хајдуци, војници из Кочине крајине као и велики број добровољаца из Аустрије, међу којима је било доста фрајкора са војничким и старешинским искуством. Број устаника је растао од самог почетка и није прецизно утврђен. Сматра се да је у априлу 1804. број устаника био 25.000. Са растом устанка, расла је и војска. Хајдучке чете и сељачки одреди су прерасли у народну војску (милицију) која је била организована по територијалном принципу, односно свака нахија је имала своју војску. Војници су прикупљани по потреби. На челу војске био је вожд Карађорђе, а под њим велике војводе и војводе које су имале команду над неколико нахија.Нахијским војскама су командовале бимбаше а срезовима буљубаше. Села су у борби водиле мале буљубаше, а већим подбуљубаше који су под собом имали десетине од десет до двадесет људи. Издржавање војске је у потпунности падало на терет војника, који су били у обавези да себи обезбеде одећу и храну у случају позива. Оружје устаника је испочетка било крајње разнородно, од ватреног до копаља и вила.

rep-sretenje-600 aПрва устничка битка десила се 25. фебруара у селу Дрлупи, којом приликом је Карађорђе са устаницима разбио Аганлијин одред и натерао их у бег. Иако малих размера, Битка на Дрлупи је дала крила устаницима и повукла цео пашалук у устанак, а Београд под Турцима је био одсечен од остатка царства. Битка која је пак дала величину устанку и начинила га народним покретом за ослобођење била је Битка на Иванковцу у којем су се устаници сукобили први пут са царском војском од 6.000 људи предвођених Хафиз-пашом који су послати од Ниша да успоставе царску власт у Баеоградском пашалуку. Устаници су од 18. до 20. августа 1805. у великим борбама одбили царску војску и натерали је у повлачење. Победа на Иванковцу је прва велика победа српске војске у устанку и означила је отворени рат против султана. Суочен са поразима у Србији, султан је устанике схватио озбиљно и 1806. предузео већу кампању са циљем да поново успостави власт у пашалуку. Турске операције су предвиђале напад на устанике из три правца: од Видина, са југа и из Босне. Услед несихронизоване акције турских војски и велике пожртвованости српских устаника у биткама на Мишару и код Делиграда Србија је била одбрањена. Положај устаника је додатно побољшан када су као савезника добили Русију која је од краја 1806. Била у рату са Отоманском
srbija1804империјом. Од тада, акције устаника су биле усмерене на координацију операција са руским трупама.

Ратовање устаника у савезу са Русијом имало је променљив карактер услед сплета међународних околности и положаја Русије у Европи, као и чиењнице да су Турци појачали своје нападе на устанике. Операције устаника су проширене ван Беорадског пашалука на источну Србију, Босну и Новопазарски санџак. Осетне поразе устаници су почели да трпе 1809. године од велике цасрке војске коју је од Ниша предводио Хуршид-паша. Порази на Чегру 31. маја и пад Делиграда 23. августа су уздрмали самопоуздање устаника, поготово у комбинацији са колебањем Русије да покрене веће операције. Заједничке операције Срба и Руса 1810. су успеле да поправе ситуацију из 1806. али даљи ток догађаја није ишао на руку устаницима. Положај Русије у Европи није био нимало повољан, а рат са Наполеоном 1812. био је крајње известан. Из тих разлога је Русија са Османском империјом потписала 28. маја Букурешки мир чији је члан осам говорио да Порта има право да поново успостави своју власт у Русији. Букурешки мир је представљао огромно изненађење за устанике и деловао је веома поражавајуће на њих.
Оставши без савезника, устаници су се јула 1813. суочили са турском офанзивом од Видина, Ниша и са Дрине. Без муниције и опреме, потпуно сами, устаници нису били у стању да одбране Србију, и Турци су 7. октобра ушли у Београд. Иако угушен, Први српски устанак је представљао тек почетак српске револуције и на његовим основама је грађена будућа слобода Србије.

 

СРЕТЕЊСКИ УСТАВ

 

sretenjskiustavСретењски устав из 1835. године трећи је по реду српски устав у историји, али и први устав модерне српске државе. Као и многи други српски устави име је добио по празнику на који је усвојен. Циљ доношења сретењског устава био је сузбијање Кнез Милошевог апсолутизма. Од 1817. до 1835. године против њега је дизано шест буна. Непосредни повод за доношење Сретењског устава била је Кнез Милетина буна. Побуњеници под вођством Карађорђевог барјактара Кнез Милете Радојевића у јануару 1835 заузели су Јагодину и Крагујевац. Буну су подржали и кнегиња Љубица и Милошев најмлађи брат господар Јеврем. Тома Вучић‐ Перишић, командант Кнежеве гарде, успео је да од побуњеника одбрани кнежев двор, али је Милош био принуђен да преговара. Била је ово буна без проливене крви, али и снажна демонстарција супротстављања Милошевом апсолутизму и суровости. Кнез је потом обећао сазивање Велике Народне скупштине и доношење устава у року од месец дана.
Димитрије Давидовић, кнежев секретар, за двадесетак дана написао је текст „Устава Књажевства сербије". Текст је био писан по узору на слободоумне уставе тог времена: Белгијски (1831) и Француске (1791, 1814 и 1830). Велика Народна скупштина заседала је у Крагујевцу од 14. до 16. фебруара 1835. године (по Грегоријанском календару). Према неким подацима Скупштину је чинило око 2.400 посланика, док неки спомињу бројке од 3.000‐4.000 посланика. У Крагујевцу се тада окупило и десетак хиљада „заинтересованих грађана". Скупштина је одржана оџана у порти Старе Крагујевачке (Придворне) цркве тј. на тзв. Кнежевој ливади (данас простор Милошевог венца у Крагујевцу).
Другог дана заседања, 15. (2.) фебруара, Велика народна скупштина изгласала је текст Устава, а SRETENJSKI-USTAV-e1455533164327доношење Устава је потом прослављено великим ватрометом. Сутрадан, у част срећног окончања читавог уставотворног посла , Кнез Милош је приредио свечани ручак за све посланике.
Сретењским уставом Србија је из уређења апсолутистичке монархије закорачила унапред, у систем владавине олигархије: Кнез је сада власт делио са Државним совјетом ‐ владом, (тј. министрима), као својеврсним олигархијским органом. С друге стране, Устав је одражавао широк спектар за то време веома слободомних идеја: независност судства, грађанске слободе и права, неприкосновеност личности, слободу кретања и настањивања, право на слободан избор занимања, право на законито суђење, неповредивост стана, равноправност грађана вез обзира на веру и националност, укидање ропства и феудалних односа...У Аустрији и Русији се сретењски устав сматрао револуционарним актом ‐ изнуђеним од стране револуционарних елемената, и као акт који угрожава монархијски принцип. Посмевали су му се и сматрали га непримереним одјеком француског либерализма у једној малој, заосталој балканској вазалној провинцији Отоманске империје. На захтев Русије и Аустрије, и уз подршку Турске, Милош је после 55 дана повукао Сретењски устав. Он је невољно и под принудом прихватио тај устав, а сада је опет под принудом, али овај пут са радошћу и на своје велико задовољство исти устав укинуо. Пред лицем народа Кнез је био чист: допустио је доношење либералног устава какав је народ желео, али је у општем интересу народа и државе, под претњом неумољивих великих сила, морао да устукне.