Великан - Степа Степановић

 

 

На данашњи 1856. године рођен је српски војвода Степан-Степа Степановић, један од најистакнутијих војсковођа у оба балканска и у Првом светском рату. Рођен је у Кумодражу код Београда.,Од 1874. године када је обукао униформу питомца 11.класе Артиљеријске школе, до јесени 1919. године, када се повукао из активне службе, пуних 45 година је неустрашиво ишао ратним стазама Српске војске. Учесник је српско-турских ратова (1876-1878.), као питомац-наредник, касније потпоручник. Већ тада био је запажен као храбар и истрајан војни старешина, који је у критичним моментима улазио у стрељачки строј да личним примером храбри своје војнике, због чега је одликован Таковским крстом с мачевима.

У периоду између битака на Сливници и код Куманова обављао је дужности команданта батаљона, пука, бригаде и дивизије и помоћника начелника Главног ђенералштаба. Два пута био је и министар војске. У том периоду Српска војска је у организационом, стручном, материјалном и моралном погледу била добро припремљена за предстојеће ратове. У Првом балканском рату (1912-1913.) Степа Степановић је командовао Другом армијом, која је са правца Ђустендил-Дупница угрозила десни бок турске Вардарске армије и њено одступање претворила у панично бекство.

 

Дуготрајно ратовање под Једреном, његово заузимање, као и заробљавање више од 60.000 Турака само су неки од успеха Друге армије и њеног команданта. У Другом балканском рату, армија под Степином командом пожртвовано је бранила нишавску зону са утврђеним логором у Пироту. Када је почео Први светски рат, као заступник одсутног начелника Штаба Врховне команде Радомира Путника, зналачки је руководио мобилизацијом и концентрацијом Српске војске. После Путниковог повратка у земљу, поново преузима дужност команданта Друге армије и са њеним главним снагама изводи марш-маневар преко Кочељева и Текериша. У страховитом ноћном судару, на источним падинама Цера, поразио је 21. дивизију аустроугарског 8. корпуса и практично решио исход Церске битке. У најтежим тренуцима тог судара, налазио се у првим борбеним редовима дивизије. За ту прву савезничку победу над Централним силама, 29. августа 1914. године, унапређен је у чин војводе. Његова армија је у бици на Дрини пожртвовано бранила Мачву, успешно одбијала више концентричних напада надмоћнијих аустроугарских снага, приковала Поћорекову Пету армију за обале Дрине и Саве и месецима исцрпљивала и трошила њене снаге.

 

У Колубарској бици (од 16. новембар до 15. децембар 1914.) Друга армија је на десној обали Колубаре најпре зауставила непријатељски напад, а затим учествовала у маневарским подухватима војвода Радомира Путника и Живојина Мишића, што је довело до слома аустроугарске Балканске војске.

 

За време инвазије на Србију у јесен 1915. године, Степина армија је, у садејству са Тимочком војском, осујетила покушај бугарске Прве армије да кроз нишавску зону продре у позадину главних снага Српске војске ангажоване на северном фронту против аустроугарских и немачких армија и тиме умногоме допринела пропадању Макензенових планова о брзом окружењу и уништењу Српске војске. Иако је имао значајну улогу у реорганизацији Српске војске на Крфу и њеним првим успесима на фронту код Горнићева, на Кајмакчалану и око Битоља, највећи успех везан је за пробој солунског фронта и избацивање Бугарске из рата. Ту тешку и сложену операцију Степина армија извела је на начин непознат у дотадашњој историји ратовања. Њене трупе су у незадрживом налету пробиле непријатељски утврђени фронт на Добром пољу и Козјаку и у садејству са Првом армијом и савезничким снагама, без предаха, гониле разбијене бугарске и немачке трупе све док, 29. септембра 1918. године, нису принудиле Бугарску на капитулацију и отвориле пут за коначно ослобођење Србије. Та вешто изведена операција и прва савезничка победа, коју је извојевала српска војска у Церској бици, уврстиле су га у ред највећих војсковођа Првог светског рата и српске ратне историје. Славу победе, несебично је приписао својим трупама: „У име отаџбине и народа српског, ја који сам имао срећу да командујем у овој бици, изјављујем своју најдубљу захвалност јунацима Друге армије, јунацима који извојеваше ову славну победу и прогнаше непријатеља из отаџбине китећи своје заставе

Славни војвода и у данима тријумфалног повратка у отаџбину остао је скроман, није се отимао о титуле, параде и одликовања. Највеће признање за њега било је осећање да је корисно послужио своме народу у борби за слободу отаџбине.

Када је поштар донео прву пензију војводи Степи, био је изненађен његовом реакцијом: "Три хиљаде! Па знају ли они колики је то новац! Мангупи, оће државу да упропасте!" Тутнуо је пензију поштару у руке: "Момак, одмах то да им вратиш!" До краја живота спавао је на обичном војничком кревету, гвозденом и тврдом. Равнодушан на похвале, није се обазирао ни на замерке - веровао је да постоји Божја правда и да ће свако добити "по заслузи". Читав свој живот изразио је у неколико речи: "Из народа сам поникао, он ме је начинио оним што сам, морам се покоравати његовој вољи и служити му до последнјег даха". Запамћено је како, после битке на Церу, официри читаво вече расправљају о томе да је тешко ратовати са Немцима. А војвода ћути. Слуша, слуша, и само рече: "Јест, кад Шваба почне да бежи, не можеш га стићи!"

Умро је 1929. године и сахрањен на гробљу у Чачку. Сахрани су присуствовали Краљ, сви виђенији људи ондашње Краљевине, а последњи поздрав команданту упутули су почасним плотунима артиљераци његове II армије.

 

(извори: „Српско наслеђе,бр.10/98“ , Википедија )

360196
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
232
376
2034
354340
13876
10411
360196
Ваш IP: 54.237.183.249
У Србији је 30.09.2020 14:37
Счетчик joomla