Почаст херојима одбране Београда

spomenik i kosturnica braniocima beograda 1914 1918Београд,07.10.2013.- У сећање на 98 година од чувене битке за одбрану Београда, положени су венци на гроб мајора Драгутина Гавриловића и на Спомен-костурницу погинулих у тим окршајима, а мајору Гавриловићу откривена нова спомен-плоча на Дорћолу. Спомен-плочу мајору Гавриловићу открили су председник Скупштине Србије Небојша Стефановић и глумац Тихомир Арсић. Спомен обележје први пут је постављено 1995. године, али је убрзо уништено, што се десило и прошле године на исти датум (7. октобар) када је на иницијативу глумца Арсића обновљен. Спомен плоча постављена је на углу Улице цара Уроша и Мике Аласа у Београду где је 7. октобра 1915. године мајор Гавриловић одржао говор војсци, а одржан је и помен мајору и свим браниоцима српске војске у Првом светском рату.

 

Драгутин ‐ Гута Гавриловић родио се 25. маја 1882. године у Чачку, од оца Петра, локалног кројача и мајке Милке, домаћице. Завршио је 32. класу Ниже школе Војне академије у Београду 1901. године. Питомци ове класе посебно су се истакли у ратовима за ослобођење и уједињење, а њиховој слави много је допринео и Драгутин Гавриловић. Указом Краља Александра Обреновића, mgavrporodica15. августа 1901. године, произведен је у чин пешадијског потпоручника као 109. у рангу од 192 свршена питомца. Учесник је Балканских, I светског рата и Априлског рата 1941. године. Са 18 одликовања спада међу најодликованије официре српске војске, мада је свој први орден, Златну медаљу „Милош Обилић“, зарадио тек као капетан I класе, за храброст исказану у бици на Брегалници. Тада је, 13. новембра 1913. године и унапређен у чин мајора. У току Колубарске битке рањен је у борбама код села Конатице код Обреновца, а за исказану храброст одликован је Карађорђевом звездом са мачевима.

Гавриловић је имао свега 33 године, када је командовао 2. батаљоном 10. кадровског пука Одбране Београда. Ту ће у јесен 1915. године својом непоколобљивошћу, храброшћу и говором који је одржао својим јуначким војницима, ући у вечност српске историје и у пантеон неумрлих српских хероја.


Одбрана престонице

odbbg2Када је изабрао Аугуста фон Макензена за команданта напада на Србију 1915. године немачки Цар Вилхем II рекао је: „Учинићу велику част храбрим српским војницима: против њих ћу послати фелдмаршала Макензена“. Велико поштовање према противнику показао је и сам Макензен. У његовом саопштењу које је прочитано постројеним војницима пред почетак напада на Србију, каже се: „Ви не полазите ни на италијански, ни на руски, ни на француски фронт. Ви полазите у борбу против једног новог непријатеља, опасног, жилавог и оштрог. Ви полазите на српски фронт и на Србију, а Срби су народ који изнад свега воли слободу и који се бори и жртвује до последњег. Пазите да вам овај мали непријатељ не помрачи славу и не компромитује досадашње успехе славне немачке армије“.

Ојачане снаге Централних сила крајем септембра 1915. године завршиле су вишемесечно груписање за општи напад преко Саве и Дунава. Образована је група армија фелдмаршала фон Макензена, коју су чиниле 11. немачка, 3. аустроугарска армија и 1. бугарска армија. Без обећане подршке савезника, браниоци су били препуштени себи, уздајући се у храброст и довитљивост. Било је само питање времена када ће започети аустро‐угарско‐немачки напад, подржан новим противником ‐ Бугарском. Српска влада молила је савезнике да пошаљу помоћ од 150.000 војника. Уместо подршке, савезници су само инсистирали да Србија „не провоцира” Бугарску. Тако је пропуштена прилика да се бугарској војсци зада одлучан ударац у тренутку кад је вршила мобилизацију и груписање. Србији је упућена само симболична помоћ. Французи су послали ваздухопловну ескадрилу са 6 авиона и 3 обалска топа 138 мм. Британци су у Београд послали 4 батерије са осам топова 120 мм, секцију за подводно минирање са подводним минама и торпедима и 1 торпедни чамац. Русија је послала два морнаричка топа 152 мм, подводне мине и торпеда, 2 моторна чамца, оклопну парњачу „Тираспољ“и око 200 војника. Руска помоћ била је највећа, али изгледа далеко мања него претходне 1914, године. Сви обавештајни подаци указивали на то да ће odbeog3главни Макензенов удар бити усмерен преко Саве и Дунава, у сектору Београда и Смедерева. Међутим, српска команда је, због опасности која је претила с бугарске границе, за одбрану престонице оставила само Трупе одбране Београда под командом ђенерала Михајла Живковића. Ове трупе чинили су: 10. кадровски пук, 7. пук II позива, три пука III позива, Сремски добровољачки и Жандармеријски одред, 2 коњичка ескадрона, четници војводе Воје Танкосића и војводе Јована Стојковића Бабунског и добровољци, чланови Грађанског гимнастичког друштва „Душан Силни“ и Соколског друштва, са ограниченим артиљеријским парком. Београд је бранило свега 20 батаљона, тј. око 16.000 људи и 77 топова. Тих дана свој град бранио је и велики број стараца, жена и деце.

 

Агонија Београда 1915.

До тада невиђено груписање артиљерије било је главно обележје аустријско‐немачке офанзиве која се припремала. Само за напад на Београд издвојено је преко 400 оруђа разних калибара, па и оних најтежих – Шкодиних “мерзера” од 305 мм и Крупових „Дебелих Берти” калибра 420 милиметара. Овако јака артиљеријска подршка била је у складу са обећањима из Беча и Берлина „да ће Србија бити окупана ватром и челиком“. Ради омогућавања преласка река и бомбардовања града, из састава Дунавске флотиле доведено је 8 монитора, 1 патролни и 2 помоћна брода.

Непријатељска артиљерија почела је да дејствује по српским положајима 5. октобра 1915. До поноћи, уништена је половина топова и хаубица и готово сви српски рефлектори тако да је престоница утонула у мрак. Полуразорени град је 6. октобра свитање дочекао обавијен маглом, која је привремено онемогућила дејство непријатељских топова. Но, око 14.00 часова, кад се магла разишла, настао је прави пакао. Преко 400 артиљеријских цеви, рачунајући и оне на бродовима отпочело је паљбу. Челични ураган поново се спустио на престоницу. Руска обалска батерија на Калемегдану и српска батерија на Великом Врачару odbrana-beograda-1915буквално су збрисане. Ватра је после 24 часа достигла највећу жестину на местима намењеним за искрцавање, а затим се поново пренела у позадину српских положаја. Током овог времена, на град је пало око 48.000 граната, док неки савременици тврде да је тај број био око 100.000. Посебна линија српских ровова била је ископана плитко и непосредно уз дунавску обалу, практично у води. Ово лукавство омогућило је пешадији да преживи ураганску канонаду. Непријатељске батерије су, терен тукле неколико десетина метара од обале и даље, према граду. Током артиљеријске ватре српски војници су се из заклона на насипу склањали у ровове на обали и тако избегавали сигурну смрт.


Јуриш у славу

Обале Саве и Дунава, на простору од данашњег Бранковог до данашњег Панчевачког моста, од далеко бројнијих немачких и аустроугарских снага бранили су делови 10. и 7. пука, остаци Сремског одреда (под командом бившег аустроугарског поручника Игњата Кирхнера) и остаци Жандармеријског одреда (под командом натурализованог Немца поручника Ђорђа Роша). Остатак 7. пука и трећепозивци били су укопани на Ади циганлији и бранили тај сектор фронта од немачког искрцавања. У току борби за одбрану Београда од 6. до 9. октобра 1915. године Аустријанци су форсирали Дунав и искрцали се на делу обале који је држао 2. батаљон мајора Драгутина Гавриловића. Непријатељске јединице заузеле су су насип иза Железничког моста, на самој обали Дунава и ту се укопале. Жестоко дејство артиљерије протеклих дана претворило је српске положаје у том крају Београда у рушевине, али су храбри српски браниоци и даље пружали отпор. Растојање између српских и аустријских положаја на појединим местима износило је свега 20 до 30 метара. Задатак бранилаца на овим положајима био је да непријатељу никако не дозволе да утврди мостобран. Тог 7. октобра Рошов Жандармеријски одред који је први напао непријатељске положаје, негде око 14 часова, није успео да потисне непријатеља, чак ни по цену огромних губитака. Испоставило се да је једина могућност да се далеко надмоћнији 59. аустроугарски пук у потпуности одбаци била да све расположиве српске јединице на овом сектору фронта изврше општи контранапад.

mgavrilovicЗато је негде између 14 и 14 и 30 часова мајор Гавриловић прикупио три вода свог 2. батаљона, два вода 3. батаљона, остатке Сремског и Жандармеријског одреда пред кафаном „Јасеница“ (Према неким другим изворима то се дешавало испред кафане „Шаран“, на крају Дубровачке улице или испод Бајлонијеве пијаце, док неки извори тврде да је у питању био крај улице Риге од Фере).

Окупљеним војницима мајор је издао следећу заповест: „Војници, тачно у 15 часова непријатеља треба разбити вашим силним јуришем, разнети вашим бомбама и бајонетима. Образ Београда, наше престонице, мора да буде светао. Војници! Јунаци! Врховна команда избрисала је наш пук из свог бројног стања. Наш пук је жртвован за част Београда и Отаџбине. Ви немате дакле, да се бринете за ваше животе, они више не постоје. Зато напред, у славу! За Краља и Отаџбину! Живео Краљ! Живео Београд!„

Врховна команда српске војске наравно никада није донела одлуку којим би жртвовала неку јединицу. У овом говору, који се данас и у школама учи као пример јунаштва, та Гавриловићева мисао је само једна веома снажна метафора. Од ње се временом створио још један од многобројних српских историјских митова. Мајор Гавриловић желео је само да овим драматичним и поетичним говором надахне и охрабри и своје борце и самог себе, пред предстојећу битку. Уз громогласни поклич српски војници, окићени цвећем из једне оближње дорћолске цвећаре, кренули су у контранапад предвођени својим мајором. Карађорђева улица, околина Куле Небојша, простор Доњег града и данашњег Зоолошког врта постали су поприште крваве битке у којој је већина српских војника изгинула, а сам мајор Гавриловић два пута је рањен (то му је било заправо треће рањавање, јер је први пут рањен још 1914). Врховна команда је трупама Одбране Београда из Сопота у помоћ упутила Тимочку дивизију II позива. Два батаљона стигла су преко Бањице на Дорћол сат времена након јуриша Гавриловићеве групе, али ове снаге само су спречиле даље напредовање све бројнијих аустроугарских чета.

 

У граду сабласног светла

osvbg1Снажна ватра аустријских јединица на самом насипу уз подршку артиљерије одбила је херојски јуриш остатака српских бранилаца под Гавриловићевом командом. Међутим, жестоки напади српске војске су се наставили све до сумрака. Аустријски положај на насипу постајао је све угроженији и изгледа да је само ноћ спасла аустријске јединице од пораза. У току ноћи између 7. и 8. октобра непријатељ је наставио да пребацује појачања преко Дунава и утврђује свој положај. Сутрадан, Аустријанци су успели да се пробију све до Душанове улице где су се забарикадирали. Настале су тешке уличне борбе које су се продужиле и током ноћи. Београд је био осветљен сабласном светлошћу кућа у пламену, експлозија и лутајућих млазева рефлекторске светлости. Отпор је пружан иза сваког угла и с кровова полуразрушених кућа. Но, под притиском надмоћнијег противника, даља борба је била узалудна, па је непосредно након поноћи командант oдбране Београда наредио повлачење. У ноћи између 8. и 9. октобра, пошто десетковане српске јединице више нису могле да бране прелазе преко Саве и Дунава, почеле су да се повлаче на резервне положаје. Аустријанци и Немци су 9. октобра 1915. године истакли своје заставе на згради Старог двора у улици Краља Милана.

Зауставивши непријатеља на обалама, браниоци нажалост, нису имали снаге и да га одбаце назад. У овим петодневним борбама за Београд, губици српске војске износили су око 5.000 људи, не рачунајући цивиле који су погинули и рањени приликом бомбардовања. Аустријске и немачке снаге имале су више од 1.000 погинулих и скоро 9.000 рањених војника.

 

Војници из бајке

izginucetabgПосле више неуспелих противнапада, српској Врховној команди било је јасно да је битка за престоницу изгубљена. Трупе Одбране Београда повукле су се у ноћи између 13. и 14. октобра на Авалу, али је следеће ноћи непријатељ посео и ове положаје. Тако је српска престоница и званично пала. Истог дана, без објаве рата, у Србију су провалиле 1. и 2. бугарска армија. О српским војницима који су тих октобарских дана бранили Београд генерал Макензен је у својим мемоарима записао: „Борили смо се против војника из бајке, који су се бранили беспримерном храброшћу. Онога тренутка, када смо освојили Србију, нас је то болело више него њене савезнице“. У чувеном јуришу бесмртника на Дунавском кеју мајор Гавриловић био је прво лакше рањен у руку, а потом тешко рањен у врат. Пренет је у чувено превијалиште госпође Вуке Попадићке у Душановој улици број 6. Ту је превијен и потом транспортован једним од последњих возова из Београда у болницу у Чачку. Провео је 24 дана на кућном лечењу, са породицом, да би затим својевољно прекинуо боловање и прикључио се својим ратним друговима који су се повлачили у правцу Јадранског мора и Албаније.

 

Немачка почаст Србима

spomnemackiУ време када су се први изнурени српски војници искрцавали на Крф, у јануару 1916, немачки цар Вилхелм II посетио је освојени Ниш, где се састао с бугарским царем Фердинандом I. Сутрадан, на повратку, није пропустио прилику да „као први немачки цар, после Фридриха Барбаросе (који је, наводно, током крсташких похода, и то баш 28. јуна 1189, боравио у Београду) обиђе један од освојених бисера – српску престоницу“. Ипак, није заборавио да, као и његов прослављени војсковођа Макензен, ода почаст изгинулим српским војницима. У Кошутњаку је подигнут скроман камени споменик на коме је, на немачком и српском језику, урезано: „Овде почивају српски јунаци.” По освајању Београда Немци су на врху Авале сахранили једног младог, непознатог српског војника, који још није ни успео да добије идентификациону значку. Немци су му на узглавље поболи дрвени крст на коме је било написано: „Непознати српски војник”. Касније, 12. новембра 1936, на овом месту освећен је Мештровићев Споменик Незнаном јунаку.

Први повратак ратника

Још увек неопорављен од тешких рана мајор Гавриловић се са српским трупама повлачио преко Албаније, искусивши све недаће „Албанске голготе“. Иако лекари нису имали нимало оптимистичке прогнозе његовог здравственог стања мајор Гавриловић је у току повлачења српске војске командовао својим 2. батаљоном који је штитио повлачење дела трупа и истакао се у борбама код Рековца и код Новог Брда 1915. Нарочито је била велика њихова заслуга у борбама на Шимшировом Брду исте године, када су омогућили прелазак Моравске дивизије преко чувеног Везировог моста. Гавриловић и његове десетковане трупе беспоштедно су штитиле од Арнаута своје изнемогле другове и народ који се са војском повлачио преко ледених албанских гудура. На Солунском фронту мајор Гавриловић је, за раније заслуге у Одбрани Београда унапређен у чин потпуковника и одликован Орденом Белог орла са мачевима. Од 1916. до 1918. године са својим војницима се истакао у борбама на Источном и Западном Ветернику, Трнавској Коси и Облој Чуки, за шта је одликован још једном Карађорђевом звездом и два пута Орденом белог орла. Учествовао је и у пробоју Солунског фронта и операцијама за ослобођење Србије и стварање Краљевине СХС. Причало се да га је после пробоја Солунског фронта војвода Бојовић одмах предложио за унапређење у чин пуковника, али да је наводно војвода Степа Степановић био против тога јер је сматрао да је Гавриловић „исувише млад за пуковнички чин“.

 

Крушевачке године

spomukrusevcuПосле I светског рата потпуковник Драгутин Гавриловић био је командант у више места ‐ Кикинди, Вршцу и Сегедину. У чин пуковника унапређен је 27. октобра 1920, а потом је постављен за команданта 47. (12) пука који је био стациониран у Крушевцу у касарни „Цар Лазар“. На служби у Крушевцу Гавриловић је провео најлепше године свог живота. Ту се оженио својом супругом Даринком и добио петоро деце: четири ћерке (Милицу, Љубицу, Драгицу и Емилију) и сина Драгоша. Све кћери удале су се за официре, а син је завршио Војну академију и уочи II светског рата добио чин капетана.

Гавриловићев пук је био један од најуспешнијих у Војсци Краљевине СХС. Најуспешније је савлађивао редовну наставу и служио за углед у сваком погледу. Гавриловића су надређени истицали као веома успешног старешину. За најбоље изведену наставну обуку војника у наставној 1925/26. години Гавриловић је одликован Орденом Светог Саве IV реда.Пуковник Гавриловић је у Крушевцу провео пуних 10 година (1920‐1930). У том периоду активно је радио у Аеро‐клубу, био председник Стрељачке дружине „Обилић“ и Соколског друштва. Када је 1930. премештен у Београд, проглашен је за првог почасног грађанина града Крушевца. Ово признање му је уручио угледни крушевачки судија и председник општине Ђорђе Дреновац. Соколско друштво прогласило га је својим почасним чланом. Драгутин Гавриловић је улицу са својим именом у Крушевцу добио тек 2004, када је извршен процес преименовања градских улица.

 

Отаџбина ‐ мајка и маћеха?

Пуковник Гавриловић, и поред свих хвала, изгледа није баш био омиљен код високих војних власти Краљевине Југославије. Узрок томе могло је бити његово строго војничко држање и његова одбојност према политичким играма тог времена. Његови потомци данас тврде да су извесни високи официри и раније спречавали и успоравали његово напредовање у служби, а да је тај однос кулминирао када је пуковник Гавриловић пао на ђенералском испиту који је полагао у Скопљу (или Штипу, по неким изворима) 1927. године. Колико је био популаран код војске и у народу, толико је био непопуларан код политичара. Према неким непровереним тврдњама он је својевремено био члан тајне организације “Уједињење или смрт “(“Црна рука”, 1911‐1917). Ако је та прича истинита, онда је могуће да је то био разлог што су га поједини високи официри ометали у напредовању. После прекомандовања у Београд 1930. Гавриловић је одбио да по други пут полаже ђенералски испит. Био је постављен за шефа Административног одељења mgavrporodicaМинистарства војске и морнарице. Истовремено је постављен и на место професора на Војној академији. Пуковник Гавриловић је у мирнодопском животу био веома тих човек. Важио је за мудрог, поштеног и часног грађанина. Живео је скромно, али је сву своју децу добро ишколовао и сва су завршила факултете. После пуча од 27. марта 1941, ђенерал Љубомир Симовић понудио је пуковнику Гавриловићу, у знак извињења и надокнаде, унапређење у ђенералски чин и место министра у новој пучистичкој влади. Према сведочењу Гавриловићевих потомака пуковник му је одговорио: „Не желим ни ђенералски чин, ни министарску фотељу. Ја сам само војник.“

Драгутин Гавриловић заробљен је претпоследњег дана Априлског рата, 16. априла 1941. године у Сарајеву. Са многобројним српским официрима у служби Југословенске Краљевске војске интерниран је у Офлаг бр. 62 HIIID у Нирнбергу, а потом у Офлаг бр. HIIIB у Хамелбургу, у коме је остао до краја рата. Док је био у заробљеништву, на његов изричит захтев његова породица одбила је да прима помоћ коју је додељивала влада Милана Недића.

 

Помоћ браћи Русима

У Офлагу у Хамелбургу заједно су се нашли српски и руски (совјетски) официри. Укупно је у том логору било регистровано више од 18.000 совјетских официра. У немачким логорима за ратне заробљенике најтеже су пролазили Руси (Совјети). СССР није потписао Женевску конвенцију о ратним заробљеницима из 1929. године. Тако су се у току Великог отаџбинског рата у немачким логорима совјетски официри нашли изван оквира међународног ратног права. Чланови КПСС, политички комесари и руски официри јеврејског порекла, често су били стрељани одмах по довођењу у логор. Руси су били у изолованим деловима логора, одвојени од других заробљеника, у трошним баракама, полуголи и боси, без грејања и скоро без хране. Принуђени да раде тешке физичке послове, масовно су умирали. У таквим условима помоћ од стране других заробљеника била је једини спас. Драгутин Гавриловић, који је и сам већ био стар, болестан и изнемогао, био је активно укључен у прикупљање и достављање хране и друге помоћи руским заробљеницима. Српски јунак вероватно се у тим тренуцима сећао руске помоћи из прошлог рата и својих руских сабораца из дана херојских борби на Дунавском кеју. Остао је запис о томе да је пуковник Гавриловић, једном приликом, када му је у време Крсне славе стигао велики пакет из Србије, пун хране, читав пакет дао да се прошверцује Русима у њихов део логора.

Прича се да је пуковник Гавриловић, када је напуштао заробљенички логор, одбио да као најстарији заробљеник изађе први. Изашао је последњи, иако му је старо ратничко срце жудело за Београдом и породицом.

 

Други повратак ратника

Тужно је оно што се пуковнику Гавриловићу дешавало по повратку из заробљеништва у Србију. Његова судбина постала је парадигма за судбине готово свих српских јунака, метафора за судбину читавог нашег народа. Приче о ономе што му се дешавало у „ослобођеном“ Београду 1945. године контрадикторне су и непотврђене. Многе од тих прича и саме звуче невероватно, а многе од њих су Гавриловићеви потомци последњих деценија упорно демантовали по штампи и другим медијима.

Према једној од тих прича пуковника Гавриловића су неки Скојевци или партизани пљували и тукли још на самој железничкој станици у Београду, по доласку из Хамелбурга, видевши га у униформи Краљевског официра. Према другој причи Гавриловић је претучен од стране комуниста и њихових симпатизера, негде у околини Славије, пар дана по доласку из заробљеништва, у току шетње. Носио је на себи парадну официрску униформу, једино одело које је у том тренутку поседовао. Униформа је била повод за линч, а Гавриловић је од последица тог пребијања умро, неколико дана касније. Праунук легендарног пуковника Милош Маринковић, који је за матурски рад о свом прадеди својевремено добио Награду града Београда, једном приликом је изјавио: „Ништа од тога није тачно. Кад је мој прадеда дошао из заробљеништва био је кост и кожа. Био је седам дана у сабирном центру на Бањици, где се мало опоравио. Дошао је кући и окупио породицу око себе. Десетог дана срце му је пукло од узбуђења. Умро је у свом стану на Славији, 19. јула 1945, у крајњој беди. Сахрањен је 21. јула 1945, у одрпаној униформи пуковника Југословенске Краљевске војске, у гробници своје рођаке на Новом гробљу, јер своју није имао.“ Можемо само да се приупитамо шта ће један частан српски херој, човек у годинама који је, судећи прем афотографији снимљеној 1945. године, био заиста болестан и изнемогао, у тзв. сабирном центру. Место му је било код куће са породицом или у болници.

Нова комунистичка власт кажњавала је Гавриловићеву породицу на разне начине. У почетку, док је још био у заробљеништву (1944/45), његове ћерке нису могле да добију посао јер им се отац „није вратио из емиграције“. Када је умро, жена и деца нису добијали његову војну пензију пуних десет година. Био је означен као човек „бившег режима“ и комунисти су то тешко праштали.

 

Враћање дуга?

spomen-kosturnica-1352632878-228760Спомен‐костурница Бранилаца Београда из 1915. подигнута је 1931. на београдском Новом гробљу, по пројекту руског архитекте Романа Верховскоја. На врху постамента налази се фигура ‐ представа српског војника, у центру постамента је фигура која представља српски грб ‐ двоглавог орла са крстом и оцилима на грудима, док се уз њен постамент налазе приказ аустроугарског тј. немачког црног орла сломљених крила, као симбол победе Српске војске у И светском рату. У Спомен‐костурници испод споменика налазе се посмртни остаци неколико хиљада храбрих бранилаца изгинулих 1915.

Тек шездесетих година прошлог века, када команда мајора Гавриловића улази у светске војне енциклопедије, комунистичке власти у Југославији попуштају и почињу да уважавају његово родољубље и херојско дело. Наравно, у свим уџбеницима и научним текстовима цензори Савеза комуниста су редовно из цитата његове чувене команде избацивали реч „Краљ“, а често и реч „Отаџбина“. Понекад се и данас речи Гавриловићеве команде цитирају погрешно, у комунистичкој верзији.

Политичке промене у Србији у последњих четврт века омогућиле су одавање почасти херојима српске историје, па и пуковнику Гавриловићу, са далеко више пијетета. На дунавској обали, на шеталишту у близини Спортског центра „Милан Гале Мушкатировић“, подигнут је 1988. Споменик браниоцима Београда из 1915. На овај 3,5 метара висок споменик од бронзе и камена, чији је аутор вајар Коља Милуновић, уписане су речи бесмртног говора Драгутина Гавриловића. У Гавриловићеву част и у спомен на његово херојско дело данас Дорћолска обала Дунава у Београду носи име Обала Мајора Драгутина Гавриловића.

Војска Србије је на згради Команде у Немањиној улици поставила барељефе са ликовима команданта одбране Београда 1915. ђенерала Михаила Живковића и команданта најславнијег јуриша те одбране пуковника Драгутина Гавриловића. Сваког 7. октобра на те барељефе Војска полаже венце.

karadjordjeva zvezdaЗа показану храброст и самопрегор у рату и миру пуковник Гавриловић је одликован са 18 одличја: Карађорђевом звездом IV реда, Карађорђевом звездом са мачевима IV реда, Орденом Белог орла са мачевима V, IV и III реда, Орденом Светог Саве IV реда, два пута Ореденом Југословенске Круне IV реда и једном III реда, Златном медаљом за храброст, Златном медаљом „Милош Обилић“, Медаљом за војничке врлине и француским Ратним крстом и Легијом части, Споменицом Српско‐турског рата 1912 „Освећено Косово“, Споменицом Српско‐бугарског рата 1913, Споменицом Светског рата 1914‐1918. и Албанском споменицом 1915. Сва његова одликовања његова породица је предала на чување Народном музеју у његовом родном Чачку.

329115
Данас
Јуче
Ова недеља
Прошла недеља
Овај месец
Прошли месец
Сви
61
181
998
325532
587
8237
329115
Ваш IP: 3.214.184.223
У Србији је 04.07.2020 11:02
Счетчик joomla